Ima dana kada i mi GemHunteri želimo da se osamimo i krenemo u solo-avanturu, sa svojim mislima (i nadanjima). Takav je bio upravo dan kada sam se odlučio da po prvi put odem u Teočin, naselje u blizini Gornjeg Milanovca, poznato po jednom starom, skrivenom kopu u kome se potencijalno mogu naći jako lepi kristali kvarca.
Kako to obično ide kod ozbiljnih “lovaca”, odluka o odlasku na teren ne podrazumeva samo informacija poput: “tamo ima minerala”, već ceo proces zahteva višenedeljnu ili čak višemesečnu pripremu. Ona podrazumeva pretragu i čitanje geološke dokumentacije, pregledanje terena preko satelitskih snimaka pa i pokušaj da se kontaktira neko od meštana kako bi se dobile što preciznije informacije. Imao sam dobru polaznu tačku u kojoj mi je pomogao drugar, takođe GemHunter, Miloš Panić, koji mi je dao prilično precizne koordinate ovog dragulja sakrivenog u šumi. Pred sam put sam kontaktirao i jednog momka iz sela, koga sam pronašao preko interneta i mogao sam da budem skoro siguran da ću relativno lako pronaći skriveni kop.
Došao je i taj dan, posle dugih nedelja priprema, da se krene na put. Ovo je svakako najlepši deo procesa, iako tvrdim da je u ovom hobiju svaka karika podjednako interesantna, od istraživanja, preko prirema za teren pa sve do pronalaženja kristala. Naravno, tu su i oni prikriveni fragmenti priče, koje sam i ranije pominjao, a koji zapravo ostaju za ceo život – druženje, kontakt sa lokalnim stanovništvom, mirisi i boje prirode.
Od Beograda do Teočina postoje dva puta, oba sasvim pristojna, a na vama je da se odlučite kojim ćete ići. Da li onim malo bržim (oko 2 sata vožnje) ili onim nešto sporijim (oko 2 i po sata). Ja sam tip huntera koji skoro uvek bira duži put. Zašto? Zato što on najčešće znači da se u potpunosti, ili bar dobrim delom izbegava autoput. Ako ste već odlučili da idete na neku lepu avanturu u prirodu, onda svakako treba u njoj da uživate i tokom puta. Složićete se, autoput i nema šta posebno da ponudi od spektakularnih pogleda kakve možete doživeti ukoliko se odlučite za alternativnu rutu.
U ranim jutarnjim satima sam već bio u Teočinu. I moram priznati, i pored čitanja, istraživanja, odmah na ulazu u selo sam shvatio da baš i nisam dobro vizualizovao ceo taj prostor. Teočin je “opkoljen” šumama, a obzirom da je atar brdsko-planinske prirode, sa početka sela, pa pravcem ka nižim tačkama, doživećete pravi rolerkoster u prirodi. Ali, prijatan za svakoga.
Kada sam se konačno našao u regionu koji je nedeljama ranije bio označen kao tačka za parkiranje, relativno blizu skrivenog blaga, srce je počelo ubrzano da kuca. Taj osećaj da ste blizu, a i dalje tražite, maštanje da ćete dobro proći sa nalazima, je neprocenjiv. To je ono ushićenje koje smo osećali kao deca kada je svaki dan bio nova avantura, a koje smo odrastanjem i godinama koje su nizale nekako uskratili sebi, na žalost.
Krenuo sam pešaka! Šetnja kroz proridu, uvek prijatna, i ovoga puta mi je dala dovoljno vremena da razmišljam i o stvarima zbog kojih, kako rekosmo na početku, nekada upravo i idete sami. Razmšljate, meditirate na neki svoj način. Relativno brzo, misli i meditaciju mi je prekinuo pogled kome sam se i nadao. Ogoljena zemlja, jake, skoro crvene boje. Tu sam!
Brzo sam se raspakovao, pripremio alat i polagano počeo da se probijam kroz bujnu vegetaciju koja me je odvajala od samog kopa. Tih nekoliko metara šiblja i stena deluje blizu ali, ispostavilo se nekoliko sekundi kasnije i jako nezgodno. Prvo, umalo da nagazim zmiju šarku, koju nisam mogao da uočim ranije, upravo zbog vegetacije. Nekako sam uspeo da izbegnem finalni kontakt, no skočivši na prvu sledeću odvaljenu stenu od više stotina kg, zajedno sa njom sam se survao do zemlje. Bilans ovog nepromišljenog poteza je dvadesetak posekotina. No, dešavaju se i takve stvari.
Kada idete na terene za koje znate da potencijalno mogu da kriju opasnosti poput zmija ali i bujne vegetacije, uvek je najbolja opcija ići u kasnu jesen ili pred kraj zime. Na taj način ćete najčešće svesti na minimum kontakt sa zmijama (kojih u tom periodu skoro da nema) ali i lakše ćete se probijati kroz žbunje koje je tada ogoljeno.
Svaki ranac lovca na kristale mora da ima i prvu pomoć. Sredio sam dublje posekotine i nastavio da tražim ono zbog čega sam i došao. Samo nekoliko minuta kasnije, našao sam i prvu druzu kvarca u jednoj steni. Posle borbe od 10 –ak minuta, bila je moja. I dan danas krasi jednu od vitrina u našoj kući.
Posle prvog dobrog nalaza, uvek dolazite do zaključka da ste na dobroj tački i da ostatak dana, opušteno, možete da istražujete, prikupljate uzorke, i svakako uživate u prirodi. Po ovom receptu i sam funkcionišem. Penjao sam se po kopu, šetao po okolnim stazama, prikupljao druze i špiceve i koristio svaki trenutak da udahnem vazduh obogaćen prirodom.
Kada ste u prirodi dan nekako traje mnogo kraće. (Dokaz da je vreme relativno?) Dok sam se okrenuo, shvatio sam da sam satima na kopu, a i da imam i više nego dovoljno uzoraka prelepih špiceva i druza kvarca te da je vreme da se polako pakujem. Ipak, treba voziti 2 i po sata.
I danas kada prođem pored vitrine sa nalazima iz Teočina, setim se svakog detalja od tog dana. Od uzoraka koje sam pronašao, preko šarke koja me je elegantno ignorisala, stene koja je sa mnom putovala od vrha do zemlje, svake posekotine i svakog uspona i pada na ovoj sjajnom lokalitetu.
Po vokaciji umetnik i IT stručnjak. U duši prirodnjak, avanturista i GemHunter. Posvećen porodici, prijateljima i prirodi. Ponosni osnivač GemHunters.rs
