Blog

Da je ova priča bajka, Srbija bi bila zmaj (u slovenskoj mitologiji zmajevi su dobra bića, pravdoljubiva i čuvarna, odmah da se razumemo), zmajevo srce bi se nalazilo u jednoj pradrevnoj hrastovoj škrinji izrezbarenoj runama, a škrinja bi bila skrivena duboko, duboko u nedrima Stare planine…

Upravo tako se i osećate kada kročite na njeno tle, kao u nekoj drevnoj priči, vanvremenskoj i toliko dubokoj i mudroj da se svaki put kada se sa nje vratite, a teško je od nje se odvojiti, osećate drugačije, osećate da vas je promenila, umirila i produhovila. Pošto je teško u jednom tekstu opisati sve što ona skriva na svojim padinama, vrhovima, šumskim stazama, u rekama, ponorima, vodopadima, rešila sam da vas vodim više puta, a za početak krećemo na Staru sa pirotske strane, ka selu Dojkinci.

Već na tridesetak kilometara od Pirota ulazite na područje planine koja nosi još jedno ime – Balkan i koju bratski delimo sa Bugarskom. Odmah ćete osetiti posebnost ovog područja. Naizgled mirna, baš kao starica koja odmara, a tom utisku idu u prilog i njene naborane padine, tek kada joj se s punim poverenjem prepustite uljuljkaće vas u svoj zagrljaj i početi da kazuje svoje priče.

Prva stanica – selo Rsovci, na reci Visočici. Stare kuće, polusrušene, dotrajale, svedoče o jednoj posebnoj arhitekturi, koja se očigledno sasvim skladno uklapala u okolinu. Kuće su male, ali vidi se da su bile lepe i svaka je drugačija, posebna, svaka ima svoj život. Idemo ka Crkvi Svetih Petra i Pavla, iz 13. veka. Radi se o pećinskoj crkvi izgrađenoj u brdu Kalik, koje privlači pažnju svojim brojnim šupljinama (potkapinama). Crkva je sasvim mala, poput isposnice, a čuvena je po freski “Ćelavi Isus”, jedinoj na kojoj je Isus prikazan bez kose, i što je zanimljivo, ako pažljivo pogledate videćete da drži podignuta tri prsta. Ne zna se da li vas više obuzima prizor bogomolje i isposnica u steni ili slika predela obuzetog jesenjim bojama uz obalu Visočice, tek, jedva se rešavamo da nastavimo put.

Druga stanica – Rosomački lonci ili Slavinjsko grlo. Nalaze se u selu Slavinja, podno Vidliča, jednog od venaca Stare planine. Neobičan kanjon reke Rosomače ima slojevite ivice i nekoliko virova ili grla, po kojima je i dobio ime. Ova lepota je pristupačna svim posetiocima, jer se kanjon nalazi na kilometar i po laganje šetnje iz sela, preko livada i šumaraka. Pojavljuje se iznenada, ne očekujete u jednom ovako pitomom predelu, tik iza stare vodenice, ovakvu arhitekturu prirode. Grgolji, romori voda probijajući se podno naslaga stenja i kamenja, pitate se koliko je vekova, bolje reći eona, trebalo da nastane ovakvo jedno čudo. Prebacujem se s kamena na kamen, sa jedne strane na drugu, da se nagledam, da upijem što više. Škljocam nemilosrdno, jer kako drugačije da ponesem sve ovo sa sobom, a opet, znam da ta slika neće biti ni blizu one koja se otisnula u duši. Treba biti tu, postojati uz nju neko vreme, jedino tako.

Treća stanica – selo Visočka Ržana. Pogled luta od kuće do kuće, naravno skoro sve su oronule, ali prosto možete da ih zamislite kakve su bile u punom sjaju, nekada, vedrih boja i sa ogradama u koje je ugrađeno kamenje neobičnog oblika. Pored Visočice, kroz selo u kome danas živi tek dvadesetak starijih meštana, protiče i reka Topilnica. Bila sam ovde pre dve godine, u vreme borbe za očuvanje staroplaninskih reka kojima je pretilo isušivanje zbog izgradnje mini-hidroelektrana. Nisam sujeverna, valjda nisam, ali tada mi je neprestano prolazilo kroz glavu da ko dirne u ovu drevnost ne može se dobru nadati i mora se plašiti sudbine, ne samo lovci na novac, nego i oni koji se usude da je ispolitizuju, vreme će pokazati… Jer ako sam igde osetila kako kuca srce planine i koliko duboko diše, to je ovde na Staroj, ona je živa, sve vidi i sve zna, ništa i niko ne može umaći njenom mudrom oku. Ne uliva ona strahopoštovanje, nije to njen način, ona je mudra majka priroda koja vas nežno dodirne svojom rukom i prigrli, da osetite da ste njen deo, da zauvek znate gde vam je mesto.

I sve to stade nekako u jedan dan, kojim čudom – ne znam, to može samo na Staroj. Vreme je za odmor, a u tom pogledu na ovom pravcu, pored planinarskog doma u Dojkincima, najbolja preporuka je motel “Vrelo”, nedaleko od sela, na ušću Jelovice u Dojkinačku reku.

Stanica Dojkinci. Ovo je jedno od sela na Staroj planini za koje se može reći da je još živo, jer ima i mlađih ljudi, mogu se videti stada ovaca, razvija se seoski turizam, pa i u samom selu možete potražiti smeštaj.

– A kude vi? Dalje neje asfalt – dobronamerno nam dovikuje čiča iz poslednje seoske kuće. Imamo mi i za to rešenje, natovarimo se u prikolicu kamiona, posedamo na klupice i držeći se jedni za druge, za vazduh i sklanjajući grane koje su se povremeno preteći nadnosile nad našim glavama, zaputimo makadamskim putem uz Dojkinačku reku u samo srce Stare planine – u Arbinje. Naravno, može i peške, ali ima 12 km do Arbinja, 12 nazad, prosta matematika kaže 24 km, a teško je to postići i još se pažljivo u svaku lepotu zagledati, kratka je novembarska obdanica, pa da skratimo put. Posle nekih pet kilometara prvo iskrcavanje iz kamiona i obilazak vodopada Tupavica. Čarolija, čista čarolija, voda se preliva preko pravilnih kaskada praveći čipkastu zavesu nestvarne lepote. Žubori, šapuće, kaplje, prska, priča, mogu samo da pretpostavim kako izgleda u proleće kada je vodopad u punoj snazi. Nazad u prikolicu!

Što se zalazi dublje u Arbinje šuma je sve gušća, mirisi sve intenzivniji, iako oblaci prete kišom ne damo se zastrašiti, tragamo za skrivenim vodopadom Tri kladenca. I evo ga… kao u Lovu na Zeleni dijamant ili u Piratima s Kariba, kunem vam se, to je ta scena, samo odjednom otvori se pred nama prostor toliko bogat bojama i oblicima, snoviđenje, prava divljina, prosto vam dođe da se uštinete kako biste se uverili da je stvarno. Koliko je priroda inteligentna, koliko je veća od svake umetnosti, od života samog… U ovakvim situacijama od presudnog je značaja imati pored sebe nekoga ko na isti način doživljava ovakve prirodne lepote i retkosti, kako biste mogli duši dati oduška, pa i pustiti koju suzu od silnog ushićenja, a da vas ne smatraju, u najmanju ruku – čudnim. Pored mene je bila moja drugarica Dragana, zahvaljujući kojoj ima i mene na ponekoj fotografiji, jer ne volim baš da se slikam.

Deo ekipe se odvaja i odlazi ka vrhu Kopren, ja u poslednjem trenutku odustajem, zbog kiše koja sad već ozbiljno pada, i rešavam da budem među ovim manje odvažnim i prošetam tih 12 km nazad do Dojkinaca. Ali kakvih je to bilo 12 kilometara! Nas četiri nismo mnogo hajale za kišu, pa smo bile nagrađene otkrićem još dva manja vodopada na Dojkinačkoj reci – Jovinog vira i Draganovog vira. Mada bi i sam pogled na korito Dojkinačke reke bio dovoljan da shvatite da ste na začaranoj zemlji. Inače belo, kamenje u dodiru sa rekom postaje crveno, crvena je i staza kojom hodate (od gvožđa, biće i gojzerice crvene još dugo nakon ovog poduhvata). Dodir sa stenama koje su ovde uvek u slojevima, kao ploče naslagane jedna preko druge, čini da se osećate kao da ste se vratili u pradavnu prošlost.

A kada se oblaci raziđoše i ukaza sunce, milijarde kapljica koje su se držale za grane, listove, vlati trave i odvažno retko novembarsko cveće, zasijaše kristalno čistim sjajem. Između snopova svetla reka je brzo tekla, mlečno bela od jake malopređašnje kiše. Trenutak za večnost, uhvaćen idealni tren, koji mi pričini radost svaki put kada ga se setim. Tu sam opet pustila poneku suzu (ispade da sam pola ovog planinarenja preplakala, kad sve saberem), pa moguće da mi je zato sve delovalo još sjajnije nego što uistinu beše, ali evo fotografija kao svedoka, čak i na njima se vidi ta magija.

Ovde vlada nezemaljski mir i provejava lekovita tuga, duša vam bude puna, prepuna, pa nema druge nego da se prepustite suzama, a onda odjednom sine sunce i te suze se pretvore u najlepšu rosu koju ste ikada videli, kao da ste isplakali vekove tuge, za sve svoje pretke i očistili put za one koji dolaze.
Gde će više sve da mi stane, duša se već prepunila i stalno sam ponavljala: Ja ću da se vratim, ja ću da se vratim… I stalno joj se vraćam, u mislila je obiđem bar jednom dnevno, na fotografijama bar jednom nedeljno, otputujem kad god se ukaže prilika.

Koliko je Stara nepredvidiva što se tiče vremena, pokazaće se u povratku. Dok smo Dragana i ja bezbrižno završavale šetnju, primetismo da se iznad nas nadvila senka. Okrenemo se, a za nama jurišaju crni oblaci, čiji odred se svakog časa uvećavao prodorom snaga s leva i desna, koje su nadirale preko vrhova planine. U daljini su se čuli potmuli gromovi, koji ubrzo postadoše vrlo jasni i bliski. Dadosmo se u trk, sve preslišavajući se pravila šta se radi u takvim situacijama, kad poče da nas tuče grad sa svih strana. Računajući da je bolje da pustimo grad da nas bije, nego da rizikujemo grom da nas zvekne ako se sakrijemo ispod nekog drveta, prepustimo se sudbini i prestanemo da trčimo, jer naša brzina + brzina ledenih kuglica = topovski udar. Mokre do kostiju, dočepasmo se Dojkinaca. Posle sat vremena već smo pevale u toploj kafani.

Poslednja stanica – Ponor. Dva i po sata hoda od Dojkinaca, preko nestvarno lepih padina Stare planine, dok pod nogama krcka onaj grad od juče jer je temperatura tokom noći otišla u minus pa se zadržao, potrebno je da se dođe do Ponora, kako se naziva kraška uvala u čijem se centru nalazi pećina, pravi ponor u koji se zbog nagiba terena sliva voda sa svih strana. Zatalasani plato deluje kao da je na Mesecu. Nema drveća niti bilo kakvog drugog rastinja osim trave, što znatno doprinosi ovom utisku.

Idemo nazad ka Dojkincima, gledam u padine Stare planine iznad sela i stvarno mi deluju prepune bora. Vreme je za povratak u realnost, a to uvek teško pada. Vraćam se pomešanih osećanja, puna oduševljenja, neke sete i sa još većom ljubavlju prema svojoj zemlji. Lepota koju sam videla, slušala i dodirivala je veličanstvena, iskonska, drevna, ali istovremeno i blagonaklona. Veže vas za sebe baš na isti onaj način na koji ste vezani za svoje pretke, jasno vam je da tu pripadate, da ste pod njenim okriljem sigurni i da ćete naučiti važne lekcije o životu i smislu. Lekcije nisu baš najlakše, ali je znanje koje dobijete ogromno. A ona od nas traži samo jedno – da je čuvamo. Čuvajući nju, čuvamo i sebe, svoj narod, svoju zemlju, svoje balkanske korene.

(U tekstu je opisana akcija koju je izvelo PD “Josif Pančić” 2019. godine. U sledećoj priči ići ćemo na drugu stranu Stare planine, do sela Topli Do i u obilazak toplodolskih vodopada. A za veliko finale – noćni uspon na Midžor.)

Branka Tarbuk

Branka je profesorka književnosti i prilično stroga lektorka, u realnom svetu. U onom drugom, samo njenom, luta po planinama, skuplja lekovito bilje, upija zvuke i mirise prirode i onda o tome napiše poneki red, ne bi li i drugi poželeli da zakorače u taj svet čuda.