You are currently viewing Stara planina II deo: TOPLODOLSKI VODOPADI

Stara planina II deo: TOPLODOLSKI VODOPADI

Ima jedno selo u Srbiji drugačije od svih ostalih, toliko drugačije da vam se učini kao da je ono samo jedna zemlja, jedan svet izvan ovoga za koji znamo, tako posebno i nesvakidašnje lepo i toplo, ušuškano i skriveno, pa mu i ime koje su mu davno nadenuli tako savršeno pristaje – Topli Do.

Stigli smo u samu zoru, putem koji vodi pored kanjona Temštice i koji je svojom lepotom najavio prizore što će nas nebrojeno puta dovesti do oduševljenja tokom dana. Selo je tek bilo počelo da se budi dok je sunce kolebljivo izranjalo iznad Stare planine. Sumaglica je još uvek lebdela iznad starih krovova. Ozareno jutarnjim zracima zbilja je isijavalo neku posebnu toplinu, koja se osećala tačno u srcu i širila kroz grudi.

Topli Do

Neobično mirna radost počne da se gnezdi u čoveku pri pogledu na ovo jato kućeraka. Iz jednog odžaka izbija dim, sigurno se kuva kafa, a možda se u peći peče hleb… Mir se smešta u srce, um i dušu. Noge su lagane, misli bistre i jasne. Obično me na početku planinarske akcije obuzme uzbuđenje pomešano sa malom dozom straha, u stvari više neizvesnosti da li ću se pokazati dorasla stazi i izazovima koji me na njoj očekuju. Ali ovoga puta sve je bilo drugačije, kao da se ispred mene pružio tepih od baršuna na koji samo treba da zakoračim. Kao da smo jedna drugu čekale… Jedino kada se nađem na Staroj planini obuzme me mir za kojim večito tragam. I čudim se kako, jer ona je sama sve samo ne mirna, ispresecana rekama, potocima, okomitim stenama, šumama, vrletima, goletima… Ali sva su iskustva u njoj i sve zna, ona više ne traga i ne traži, ne želi, samo postoji, srećna i dovoljna u svojoj celovitosti. Tako i ovo selo, stoji kao znak gde treba da gledamo da bismo našli ono za čim tragamo – u srce, gde su svi odgovori. A mene moje stalno vodi na Staru…

Donji Piljski vodopad

Početak je juna i priroda buja, najbolje vreme za obilazak vodopada jer su još uvek u punoj snazi pre nego što im letnja žega otme vodu, a staze su suve i prohodne, inače nije lako doći do ovih čuda prirode. Kao i sve retkosti dobro su skriveni od ljudskih očiju i za njima mora da se traga, mora se uložiti izvestan trud.

Miris šume uvlači se u nozdrve, skoro i da ne razgovaramo međusobno, razmenjujemo tek poneki pogled kojim delimo oduševljenje zbog izvanrednih prizora koje skoro na svakom koraku ugledamo. Na kraju sela sa planine se spušta potok, Kovani dol, koji dubi put kroz crveno korito povremeno odmarajući svoju vodu u neobičnim kadama. Kao granica između stvarnosti i fantazije u koju smo upravo, i ne znajući, zakoračili.

Zelenilo koje nas okružuje sa svih strana odmara oči. Misli su mirne i tihe, sav teret polako otpada sa pleća, sa svakim korakom sve smo lakši. Obuzima nas neka vrsta posebnog zanosa za kojim mi planinari večito čeznemo i tragamo za tim osećajem u našim lutanjima po planinama. Žubor vode koji postaje sve jači najavljuje da smo u blizini vodopada. Pratimo njen tok i ubrzo se nalazimo ispred Piljskog vodopada, koji svojom zaglušujućom tutnjavom i impozantnom veličinom izaziva strahopoštovanje. Kapljice prskaju metrima daleko, zapenušana voda survava se u kaskadama sa velike visine. U tom trenutku ne možete odlučiti da li da ostanete da stojite ispred njega kao ispred hrama prirode i samo mu se divite i zahvaljujete Putu što vas je dotle doveo, ili da zakoračite što bliže vodi i stopite se sa vodopadom koliko god je to moguće, da dodirnete besprekorno uglačane stene i spustite ruke ispod slapa ne biste li upili makar delić te iskonske snage. Ipak se trudim da mu priđem što bliže. Posle prvobitnog nemog divljenja počinje da me obuzima radost, osećam priliv neke prirodne snage, osećam se živom i sve dobija drugačiji smisao, sve je bistrije, jasnije. Voda pročišćava misli, duh, telo, čineći čoveka bližim prirodi, a samim tim i jačim i boljim.

Donji Piljski vodopad

Donji Čunguljski

Lakše se odvajamo od Piljskog vodopada jer znamo da nas na današnjem putu čeka još mnogo iznenađenja, a želja da ih otkrijemo sve je veća. Telo je zagrejano kretanjem i uzbuđenjem, koraci se ubrzavaju i sve su sretniji jer što duže boravite u prirodi sve se prirodnije i lakše kroz nju krećete. Stope se prosto lepe za zemlju. Put nas dalje vodi pored reke, po glatkim stenama koje u dodiru sa vodom postaju crvene, sve do malog Čunguljskog vodopada.

Nedostatak visine kojom se diče mnoga njegova sabraća, ovaj vodopad nadoknađuje svojom neobičnom strukturom, jer zbog nagomilanih stena na tom mestu voda pada na kamen i visoko odskače, na oduševljenje svih nas koji stojimo ispred ovog malog čuda potpuno očarani. Vedrina i veselost koje izbijaju iz njega prenose se i na nas, kao da se igra sa svojom vodom, pleše, okružen cvećem koje upija kapljice koje padaju svuda unaokolo. Grgolji, romori, priča svoju priču pokušavajući da nas zadrži što duže kraj sebe izvodeći svoju vanrednu predstavu. Obradovani saznanjem da ćemo još jednom proći pokraj njega u povratku sa gornjeg Čungulja, nastavljamo put, ne znajući da idemo prema kruni današnjeg dana.

Donji Čunguljski vodopad

Gornji Čunguljski vodopad

Po malo nezgodnijem terenu krećemo se sporije i pažljivije, najpre kroz gustu šumu, a onda sledi uspon po stenama i već po izgledu okoline osećamo da se bližimo nečemu sasvim nesvakidašnjem i posebnom. Gornji Čunguljski vodopad najpre vam se na tren ukaže iza stene, mameći vas da bez obzira na prepreke nastavite da koračate. Dobro se sakrio i utoliko je iznenađenje veće kada se konačno nađete ispred ogromne monolitne stene preko koje se u pravilnom slapu obrušava voda. Ne možete da verujete da ga niste ugledali već kilometar ranije. Usporavam korak kako mu prilazim sve bliže i onda stajem ispred njega potpuno nema, zajedno sa pogledom i ruke se same od sebe podižu uvis, kao da želim da doprem do jedva uočljive ivice preko koje se preliva voda. Savršen, najlepši vodopad koji su moje oči ikada dotad ugledale, istovremeno i uklopljen u prirodu i svet za sebe, besprekoran u svojoj čistoti. Kažu da je Čunguljski vodopad svake godine viši za jedan centimetar jer voda koja pada sa vrha dubi stene u podnožju i tako povećava njegovu već iovako dovoljno grandioznu visinu. Samo želim da dugo sedim u njegovom podnožju, slušam šta govori voda i gledam kako miruju uglačane stene. Samo želim da ga gledam i divim mu se, počastvovana što me je današnji Put doveo na to mesto.

Od Čunguljskog vodopada zaista je teško odvojiti se, jer prizor probudi u vama toliko pomešanih osećanja, od suza do mira koji vas posle nekog vremena obuzme a koji je toliko nesvojstven našem svakodnevnom životu. Verujem da je to trenutak u kome se čovek istinski uspe spojiti sa prirodom, kada joj se potpuno i s poverenjem prepusti.

Punog srca i prepune duše napuštamo ovo mesto, radujući se ponovnom susretu sa veselim malim Čunguljskim vodopadom koji nas čeka niže u dolini, da nas isprati ka našoj novoj stanici. I kako se Stara uvek i za sve pobrine, tako će se i ovog puta postarati da nas odvede na mesto gde ćemo uspeti da smirimo i poslažemo sve utiske, na jedno mesto čudnovato mirno i po svemu savršeno, čak i u simetriji.

Gornji Čunguljski vodopad

Donji Krmoljski ili Kurtulski vodopad

Bajkoviti prizor dostojan je najlepših scena iz filmova epske fantastike, čak ih i prevazilazi u mnogo čemu. Idealna scenografija za idiličnu romantičnu scenu između dvoje junaka odevenih u kostime iz nekog davnog ili izmaštanog herojskog doba… Blagi spust i zatičete se ispred savršeno simetričnog useka između dve stene u kome se nalazi predivan vodopad, ne mnogo visok, niti impozantan, ali toliko dostojanstven i lep, večnost sama. Jednoličan zvuk pada vode skoro da omamljuje, prija posle svih uzbuđenja kroz koja smo danas prošli. Toliko nam je lepo da odlučujemo da uspon do gornjeg Krmoljskog vodopada ostavimo za neki drugi put i još malo uživamo u ovom savršenom zdanju prirode.

Vreme se ubrzalo, to sada svi primećuju, ubrzali smo ga svojim nervozama, žurbama, teškim mislima. Na planini osećam kako se vreme usporava, dan se produži toliko da u njega stanu beskrajna uzbuđenja i još dublja smirenja, nova znanja, oduševljenja, priče. Oči se napune svetlom, čak se i ove moje kratkovide oči umorene stalnim čitanjem oporave.

Vreme je da napustimo skute Stare planine. Ovaj izlet trajao je samo jedan dan, sa noćnim putovanjem to je bio maksimum koji sam u tom trenutku mogla sebi da priuštim. Iako Stara traži dane i dane da joj se posvetite, i ovo je bilo dovoljno da nas održi u ravnoteži tokom gradskih dana koji su usledili … kraj školske godine, upisi na škole i fakultete, poslovi, znate već, sve po redu…

Krmoljski vodopad

Bukovački do i vodopad Bigar

U povratku smo svratili da obiđemo i poklonimo se pred lepotom još dva vodopada koji se nalaze uz sam put, pa su svakom putniku namerniku stanica za odmor i uživanje. Prvi od njih je vitak i brz Bukovački do, koji se uvukao u stenu i iz daljine posmatra sve koji prolaze putem. Verovatno se čudi onima koji se ne zaustave da ga obiđu i nauživaju u hladovini koja se oko njega širi.

Na samom kraju naše avanture, na putu ka Pirotu obilazimo čuveni vodopad Bigar, koji je udaljen 5 kilometara od sela Kalna. Kod njega uvek ima posetilaca i izletnika, ali za razliku od mnogih drugih sličnih mesta moram primetiti da se ovde vodi računa o čistoći. Bilo bi zaista nepristojno ne brinuti o ovom veličanstvenom spomeniku prirode koji se tako blistavo otkriva svima koji samo požele da ga vide. Čak vam pruža priliku i da se zavučete iza njegove vodene zavese i uživate dok slušate kako voda dobuje po stenama i rasprskava se u podnožju. Puteljak iznad vodopada vodi do skrivenih bigrenih kaskada zaklonjenih senkama drveća, koji zajedno igraju predstavu svetlosti i senke stvarajući čudesne prelive i zarobljavajući vas u jednom idiličnom trenutku.

Bukovački do

Savršen završetak jedne divne planinarske akcije, kakva se nikada ne propušta. Maj i jun su idealni meseci za “vodene ture”, pa nemojte propustiti da i sami neku preduzmete. Ne mora to biti ni duga tura, niti nešto “što niko nije do sada video”, važno je da vama bude lepo, da budete srećni, ispunjeni i povezani s prirodom. Ona uvek višestruko vrati.

(U tekstu je opisana akcija Kluba “Džepovi prirode” iz Beograda. Staza je bila duga preko 20 km i ovo je bio maksimum koji smo mogli da obiđemo u toku jednog dana, s obzirom na duga zadržavanja kod svakog vodopada jer smo se jedva od njih odvajali. Radujemo se novom susretu sa Starom i ostalim vodopadima koji nas tek čekaju da ih upoznamo. Ali pre toga dugujem vam još jedno pismo sa Stare – opis svitanja na Midžoru i supervetrovitog noćnog uspona na jedan od najviših vrhova Srbije).

Čuvajte i volite prirodu!

Leave a Reply