Novembarska košava duvala je kao luda, toliko da sam osećala kako mi zanosi auto na čistini između Inđije i Banstola. Ali nije se dala moja Lejdi Agila, a ni Nada i ja, ide nam se na planinu, u šumu, pa ignorišemo vetar. Kad sam skrenula ka Iriškom vencu, odjednom se smanjiše udari, usporila košava, pa usporih i ja, da se malo nauživamo u pogledu. Bio je to jedan od vikenda koje smo odlučile da provedemo na Fruškoj gori, našem večitom utočištu i skloništu, koja nam je uvek blizu, a nikad do kraja otkrivena i pređena, svaki put zađemo u neke nove kutke. Tako je bilo i ovoga puta.
Tandem za šumolutanje, kuma i ja, zaparkirao se ranom zorom ispred Informativnog centra Fruška gora. Nigde nikoga, osim ljubaznog turističkog poslenika koji nam poželi dobro jutro i lep provod. Vidi da smo pod punom opremom, pa ko veli, ove valjda neće zalutati, ne treba ništa posebno da im objašnjavam – i ode na doručak. Koji mi preskačemo, jer jedva čekamo da se nađemo oči u oči sa šumom. Ali čim smo krenule odmah smo stale. Izbor pravaca je veliki, a mi nikako da rešimo koji put odabrati. Odlučimo se napokon za stazu prema Vrdniku i dok veselo koračamo, svako malo poče pred nas da iskače potokaz za Rubenov krug. I koliko god da smo opstajale u odluci da ostanemo na odabranom pravcu, negde kod desete drvene strele, ubacismo se i mi u Krug. Ili nas je Krug uvukao u sebe… Bilo je: Hajde da provirimo, uvek se možemo vratiti…
Već posle prvih stotinak metara Krug je izbrisao svaku pomisao na neku drugu stazu, da ne kažem da nas je začarao. Spustismo se par desetina metara niže, u udolinu u kojoj se ni dašak vetra nije osećao. Čuo se i dalje negde u visinama, ali ovde je bilo mirno i toplo, trava zelena, prepuna rose, na drveću još uvek zeleno lišće, iako je bio kraj novembra. A tek kada je sunce svojom maglenom svetlošću prostrelilo krošnje i obrušilo se na dolinu, osetile smo se kao usred neke kalendarske anomalije, proleće u novembru. I u trenu, nestala je pomisao na koronu, posao, stresove raznih vrsta… Eto, to bi otprilike bila naša mera za sreću.
Iz udoline staza se penje naviše, pružajući pogled na jaruge potoka koji ožive kada krenu jake kiše ili počne da se topi sneg. Liče mi na škrge kroz koje planina diše. Jedan izvor, pa još jedan… Kako smo se penjale sve više, sve manje je na drveću bilo lišća, a i ono koje je ostalo bilo je sasvim suvo. Samo se bukva zlatila i dalje pojedinim stablima, ona jako dugo zadrži svoje prelepe zlatno-rumene listove. Vetar se i dalje čuo visoko u krošnjama, mi ga ni na licu ni na rukama nismo osećale.
Malo skretanje sa staze, čisto da se zagazi u još jednu jarugu, kada nešto crveno blesnu iz niske trave. Na trulom parčetu drveta – vatreno crvena pečurka. Lepa, ma čak i da je otrovna lepota joj se ne može osporiti. Nanizala i ona par krugova na truloj grančici – babino uvo, kako sam kasnije saznala da se zove. „Moj tata je donosio mami iz šume zimi, umesto cveća“, rekla mi je kasnije Milica, i dodala da nije otrovna.
Oznaka staze Rubenov krug je žuti krug u većem belom krugu, što nas je odmah asociralo na „jaje na oko“. Staza je savršeno obeležena, tako da ne možete zalutati, a osim par uzbrdica ne zahteva poseban napor, već je pravo zadovoljstvo u krugu od nekih bezmalo 7 kilometara videti sve ono najlepše što Fruška gora ima da ponudi. Kao da je ovde došao po jedan predstavnik iz svakog njenog dela, Fruška u malom.
Put nas dalje uvodi u hrastovu šumu. Čujem kako se gore u visinama sudaraju krošnje i vrhovi stabala koje vetar savija kao da su tanke grane. Razležu se pucnji od tih sudara, a pogled luta po nebu, ne može da se nagleda te predstave prirode. Hrast je najmoćnije drvo, ali ova stabla su stara i gore u visinama tanka i krhka, pa ih vetar okreće i savija kao pero, igra se sa njima. Cvile dok najpre sitne, pa sve krupnije i krupnije grane padaju na tle. Padaju dugo, jer ih košava prvo kovitla u vazduhu, pa tek onda spušta, nežno, valjda se konačno doseti da treba da ispoštuje njihovu starost. Znamo da ne smemo da se zadržavamo u takvom predelu, da nas neka grana ne bi tresnula po glavi, ali nikako da se odvojimo od starih hrastova. Imam osećaj kao da smo mi poslednje koje će ih videti uspravne. Bršljan koji se odavno obmotao oko njih kao da koristi priliku da ih još jače steže, videći koliko su nemoćni. Zato ga i ne volim, koliko god znam da je koristan kao lek, kad vidim kako guši drveće, ne mogu se oteti utisku da je to jedan stari licemer, i ono njegovo ružno dlakavo korenje kojim se hvata kao pipcima za koru drveta.
Teška srca pozdravljamo se sa hrastovom šumom. Zatvorile smo krug. U ranu zoru kada smo mi stigle na poznato izletište nije bilo skoro nikoga, pa nas je sada šokiralo šarenilo automobila. Pod snažnim utiskom Kruga, u kome smo srele svega par ljudi nasuprot mravinjaku na centralnom platou Iriškog venca, poželele smo još malo da budemo nasamo sa prirodom, pa se uputismo manastirskom stazom koja od Informativnog centra vodi ka manastiru Novo Hopovo. Pored Rubenovog kruga i ovo je staza koju vam od srca preporučujem za šetnju, bez obzira u kakvoj ste kondiciji i u koliko ornom društvu (na primer, ornost naših tinejdžera se budi na pomen restorana i krempita). Šumska staza, vijugav put, visoki hrastovi i bukve i opet onaj zvuk sudaranja stabala u visinama.
Dok je Rubenov krug dugačak oko 7 km, staza do manastira ima 4 km u jednom pravcu, znači za jedan od prolećnih izleta 15 km izuzetne šetnje na Fruškoj gori, pa izvol’te nam doći u goste, nećete se pokajati.
P.S. Rubenov krug je nazvan po Novosađaninu Rubenu Dajču, velikom zaljubljeniku u Frušku goru, kome u čast su njegove kolege planinari, uz podršku članova Komisije za staze PS Vojvodine, odredili i obeležili ovu prelepu stazu.
Branka je profesorka književnosti i prilično stroga lektorka, u realnom svetu. U onom drugom, samo njenom, luta po planinama, skuplja lekovito bilje, upija zvuke i mirise prirode i onda o tome napiše poneki red, ne bi li i drugi poželeli da zakorače u taj svet čuda.
