Tri dana – tri planine! Planine s kojima već dugo priželjkujem da se sretnem – Vlaška, Ruj i Golemi Stol. A tu je i još jedan dragulj – kanjon Jerme. Idemo na jugoistok Srbije, u kraj iz koga je počela borba protiv minihidroelektrana, u kome je ostalo malo stanovnika, gde su mnoga sela opustela, kraj o čijoj se lepoti uvek govori sa zanosom i divljenjem. I pokazaće se na kraju – iz kojeg se vraćate zauvek izmenjeni…
Dan prvi – Vlaška planina
Naša avantura započinje kod manastira Poganovo. Često su manastiri smešteni u podnožju planina jer su se pri njihovoj izgradnji upravo birala skrovita i retko lepa mesta, puna iskonske snage. Volim kada krećemo na planinarski pohod nakon obilaska manastirske crkve, jer osećam kao da smo dobili dozvolu i blagoslov da stupimo na to tle. S kapije manastira gledam u planine koje ga okružuju. Iz te perspektive ne može se ni naslutiti kakvi sve prizori nas očekuju na današnjem putu. Prelazimo most preko Jerme i stupamo na stazu koja nas odmah uvodi u gustu šumu. Kraj je juna i posle obilnih kiša planina se rascvetala, pa sada mami mirisima i olakšava nam koračanje po toplom danu. Poznat slatkast miris dopire do mog sada već prilično iskusnog nosa poznavaoca lekovitog bilja i pogled mi vrlo brzo pronalazi zdravac, u stvari, čitavo more veselog zdravca. Ovu isceljujuću biljku monasi su nekada sadili po padinama planine dobro znajući kolika je njena vrednost i iskusno su birali polusenovita mesta na kojima on najbolje raste. Šuma je gusta, divlja, vidi se da se tuda retko gazi, ali mir se ugnezdio u moj um i srce što mi daje sigurnost da će na ovom putu sve biti dobro.
Izlazak na prvi vidikovac doneo nam je i prvi prizor susretanja Greben planine i Vlaške, koje razdvaja kanjon Jerme. Sada smo malo bliže shvatanju koliko su moćne ove dve lepotice, ali i dalje to nije ni blizu onome što nas čeka.
Ako nešto može da uspori planinare to su polja divljih jagoda, na koje smo naišli u izobilju i sladili se odlažući susret sa najvišom tačkom Vlaške planine. Kada smo se konačno našli na visoravni na vrhu, otvorio se prostor oko nas na sve strane, koliko je pogled mogao da dosegne i vedro nebo dozvoljavalo. Obgrljeni mirisom majčine dušice koja je preplavila čitav kraj bez reči smo uživali u lepoti koja nam se pružila kao na dlanu. Trebalo nam je vremena da stišamo radost jer … ima tih predela koji vas svojom lepotom i širinom dirnu duboko u svest vašeg bića, toliko da vam bude jasno, makar na tren, šta je ono za čim u životu tragate.
A onda, posle tog mira, krećemo grebenom Vlaške planine dok pred nama lagano izrasta Greben planina u svojoj impozantnoj građi. Staza vodi uz samu ivicu koja je ukrašena najraznolikijim oblicima stena. Pomalo me podsećaju na Đavolju varoš, samo što su ovo tvorevine krečnjaka, pa su bele i svetle. Volim stene, kamen, u dodiru s njima osećam se lako i snažno, divim im se kao skulpturama najvećih umetnika i u skoro svakoj vidim neki oblik i skriveno značenje. A onda, na samoj litici, ugledam jedan od svojih omiljenih cvetova – uskolisni zvončić. On izrasta iz pukotine u steni pokazujući da i ona ima svoju nežnu stranu.
Konačno, sveobuhvatan pogled na Greben planinu. Kao da mogu rukom da ga dodirnem, kao da me izaziva da sledeći put dođem i njemu u goste i pokažem malo više odvažnosti za savladavanje težih staza. Savršen je u svojoj lepoti, kao izrezbaren, zavodljivog stava i pogleda, jedva nas pušta da se od njega odvojimo. Ali dan se bliži kraju i vreme je da se spustimo sa visina i vratimo u selo Preseka gde smo smešteni. Nismo uspeli da smirimo i složimo utiske od prvog dana, a već je svanula nova zora i mi smo krenuli na Ruj.
Dan drugi – Ruj planina
Ruj se nalazi na samoj granici s Bugarskom i predstavlja mesto susreta srpskih i bugarskih planinara, koji su naročito svečani na Dan međunarodnog uspona na Ruj, a to je bio – pogađate – baš ovaj dan. Imam tremu jer uspon počinje iz sela Rakita, koje je u mojoj svesti posle borbe protiv minihidroelektrana poprimilo epske razmere. Razgovaramo o tome često pominjući Desimira Stojanova, jednog od vođa borbe za reke. Selo je dobrano načeto vremenom. Stara zgrada rudnika “Jerma” svedoči da je ovde nekada bila živa rudarska aktivnost.
Ruj je ispresecan planinarskim stazama, a ova koju smo odabrali za uspon vodila je preko livada i zatalasanih pašnjaka otvarajući nam sve vreme pogled ka okolnim planinama. Obožavam otvorene staze kada odmaram oči gledajući u liniju gde se nebo spaja s planinom. Činjenica je da sve vreme idemo uzbrdo i da srce povremeno tuče kao ludo, pa pravimo kratke pauze, ali noge me nose jednakom snagom. Ne merim uspeh po dosegnutoj visini, niti po pređenim kilometrima, nego po radosti koju osećam kada sam na planini. Ima tih planina s kojima se povežem odmah, dišem u ritmu sa njima, daju mi snagu. Od čega to zavisi – ne znam. Verovatno ima veze i sa tim u kakvom sam raspoloženju i okruženju, ali se uvek trudim da očistim um i prihvatim novo iskustvo onako kako mi je dato, jer iz svega mora nešto da se nauči kako bi se dalje raslo, i kao čovek i kao planinar. Ali ovoga puta sve planine su me prihvatale kao da sam odvajkada njihov stanovnik, tako smo se lepo družile.
Svako malo zastajkujem jer na ovoj visini mogu se sresti veoma retke vrste biljaka, na primer zlatni (bosanski) ljiljan. Iznenadila sam samu sebe pre nekoliko godina kada sam otkrila da je moja strast lekovito bilje, po ushićenju koje bi me obuzelo pri susretu s biljkama i nežnosti s kojima bih im pristupila. Šta mi znamo o tome šta se sve krije u nama… Da nisam krenula na planinarski put ne bih sebe dobro upoznala. Eh, kako u tekstu odlutam tako isto i na stazi, te me svako malo dozivaju dok ne izronim iz nekog žbuna napokon zadovoljna što sam napravila besprekorno čistu fotografiju drage mi biljke, pa još ako se na njoj našao leptir ili neki drugi insekt – uspeh je kompletan.
Na vrhu Ruja već su planinari iz Bugarske koji su doprli sa suprotne strane, a i sa okolnih padina slivaju se ka nama reke planinara. Lepi su to i dragoceni susreti. Ali nebo se namrštilo, ne haje za pesmu, pa naši vodiči odlučuju da mi što pre krenemo nazad, jer put je dug, a oluja u najavi. Petar i Saša iskusno za povratak biraju najkraću stazu kojom nas sa lakoćom provode bez obzira na to što je bila dosta zarasla. Uživamo u probijanju kroz visoku travu, preskakanju preko popadalog drveća, u prelasku potoka, a onda u prolasku kroz bajkovitu šumu sve do sela Vuči Del. A tamo… pustoš… Pre samo nekoliko godina tu je bilo živo još nekoliko kuća, a sada su se i one ugasile. Krovovi su šuplji, šikara obuzima dvorišta, ali iznad sela kao da lebdi slika nekadašnje živosti i lepote, prosto se može naslutiti kako je bilo dok su ovde odjekivali glasovi vrednih ljudi sviklih na život na granici sa divljinom.
Ulazak u selo Rakita doneo nam je neočekivan susret. U dvorištu kuće zatičemo Deska, našeg heroja ekološkog ustanka, razgovor teče kao da se poodavno znamo, što i ne čudi kada o svemu delimo isto mišljenje. Poziva nas da sednemo i popijemo kafu, ali odvojili smo se od grupe i dobrano već zadržali pa se zahvaljujemo i obećavamo da ćemo drugi put doći u goste kako dolikuje, a ne ovako – kao sišli s planine.
U rakitskom Domu kulture sve je spremno za oporavak iscrpljenih planinara. Čuveni pasulj, koji mi inače uvek smeta osim kada sam na planinarenju, kupus salata, kriške hleba i – kolači! I lastavice koje veselo uleću kroz jedan prozor, naprave krug da nas pozdrave, pa odlepršaju kroz drugi prozor, na suprotnoj strani.
“Uzmi slobodno, uzmi još”, kaže mi naša divna kuvarica pošto je videla da sam uzela samo jedan kolač.
“Neka, treba da bude za sve, mi smo među prvima stigli, mnogo ljudi će još doći.”
“Ma biće dovoljno, bez brige”, i tako ja uzmem tri. Odavno slađe nisam ručala.
Pošto je ostalo dovoljno vremena, a prognoza je srećom omanula, odlazimo da obiđemo i Cedilku ili Cediljku, mesto na kome je kanjon Jerme širok svega metar i po. Staza vodi kroz tunele, kuda je nekada prolazila pruga uskog koloseka za potrebe rudnika “Jerma”. Kameni most na reci Blatašnici, pritoci Jerme, divna je scenografija, a ceo predeo nalikuje na neke od omiljenih opisa u meni tako dragim delima epske fantastike. Da bi iznenađenje bilo veće, vodiči nam kažu da ćemo sada “trknuti” do Zvonačke banje da vidimo jednu neobičnu biljku… Devojačka kosa ili venerina vlas raste na termalnom izvoru, i to je njeno reliktno stanište u Srbiji. Inače se ova biljka retko sreće van Sredozemlja.
I kako zaspati posle toliko utisaka i uzbuđenja – nikako! Čini mi se da sam probdela celu noć prebirajući biljke po livadama i pijuckajući gutljaj po gutljaj najlepšu vodu koju sam ikad pila, sa izvora Korita na Ruju. To nije voda, to je eliksir! I tačka!
Dan treći – Golemi Stol
Poslednji dan naše trodnevne ture bio je rezervisan za Golemi Stol (Stolski kamen) kod Babušnice. Njegov vrh plenio je svojim neobičnim oblikom dok smo ga posmatrali s brojnih vidikovaca na kojima smo bili u prethodna dva dana. Uspon počinje iz sela Kijevac, gde nas je zatekla magla koja se veoma brzo navlačila preko planine skrivajući od naših pogleda prelepi greben. Pridružio nam se i Aleksandar iz Babušnice, koji nas je kao lokalni vodič i odličan poznavalac terena poveo na ovu planinu najlepšim stazama. Uspon je oštar ali divan i uz povremene pauze lako se savlada. Magla nam nije smetala jer nas je lepo rashlađivala, posebno tokom kratke avanture po stenovitom grebenu u kojoj smo istinski uživali. Izlazak na vidikovac u istom trenu kada se magla podigla i sunce obasjalo dolinu bio je pravi raj za oči, a moram priznati i izazov za fotografisanje kome nisam odolela.
U povratku odlučujemo da obiđemo vodopad u podnožju Stola. Probijam se kroz neko šiblje i granje kad čujem: “Pazi, Brano, eto ti smuka!”. Pogledam nadesno, kad podugačak primerak odraslog smuka savio se oko grane tik do mog desnog ramena. Iako volim da mislim da sam dostojanstveno skliznula iz tog šipražja na livadu, pre će biti da sam skočila kao oparena. Znajući da nije otrovnica, lagano sam se vratila u isti šiprag da na miru osmotrim i fotografišem lepog smuka. Nemam strah od zmija, čak gajim određeno divljenje prema njima, verovatno zahvaljujući letima koja sam kao dete provodila u Dalmaciji. Ali oprez je uvek neophodan!
A u Babušnici … kugla sladoleda 40 dinara, tulumbe i baklave 80 dinara, pa sam tako sa kolačima u krilu krenula za Beograd. U stvarnost!
Bila sam srećna. To je posebna sreća, mirna i tiha, koju donesem sa planinarenja i koja hrani dušu još dugo posle toga. Kad počne da se gasi, znam da je vreme da ponovo krenem na put, jer planina me zove, tamo pripadam – svetu bilja, stenja i kamenja.
Veliku zahvalnost za ovu izuzetno osmišljenu i organizovanu akciju, kao i za niz divnih fotografija, dugujem svojim drugarima Aleksandru i Petru, vodičima PD “Orfej” iz Zemuna. Sve slike i utiske delila sam tokom ovih dana sa kumom i tetkom, odličnim planinarkama, pa je takoreći porodično okruženje doprinelo potpunoj opuštenosti i sigurnosti, što mi je omogućilo da uživam u svakom koraku. Prava je sreća imati svoju planinarsku porodicu koja vas razume i deli sa vama sva ushićenja, ali i povremene tuge, kao što sada beše kada smo se susreli sa opustelim seoskim mahalama.
Vreme merim po putovanjima, koliko još do sledećeg… Inače mi beži, izmiče, samo na planini se zaustavi, samo tada u tišini živim u trenutku, dok osluškujem kako biju damari planine u istom ritmu kao i moje srce.
Branka je profesorka književnosti i prilično stroga lektorka, u realnom svetu. U onom drugom, samo njenom, luta po planinama, skuplja lekovito bilje, upija zvuke i mirise prirode i onda o tome napiše poneki red, ne bi li i drugi poželeli da zakorače u taj svet čuda.
