Planina divljeg imena i zlatnog sjaja – Besna kobila

Planina divljeg imena i zlatnog sjaja – Besna kobila

U cik zore, posmatrati planinu dok se budi, za mene je poseban doživljaj, svečan i dragocen. U svom planinarskom stažu zabeležila sam više takvih trenutaka, jer kada jednom doživite tu magiju svitanja na planinskom visu, samo želite da ponovo osetite taj mir, bezvremenost i snagu prirode. U planine najčešće idem sa svojom najboljom drugaricom i kumom Nadom, jer kad vam je nešto toliko važno, kao što je meni planina, to se može podeliti samo sa nekim ko na isti način doživljava stvari kao i vi, razume sva vaša oduševljenja, suze koje nagrnu od lepote koja nas okruži, radost i zahvalnost što nas je put doveo na takva mesta…

Nego, da se vratim na svitanja. Toliko smo bile ponete njihovom čarolijom, da smo se u jednom momentu našle pred ozbiljnim izazovom da postanemo “lovci na svitanja”. Pričaću vam redom, kako je izgledalo svitanje na Rtnju, pa na Staroj planini, onda o kišnoj noći na Mokroj gori, družićemo se, nadam se…

Za početak, hoću da vas upoznam sa jednom planinom divljeg imena i zlatnog sjaja – Besnom kobilom. Prošle godine, tamo negde u vreme kada se leto već povlačilo, krenusmo mi da čekamo zoru baš ovde.

Besna kobila se nalazi na krajnjem jugu Srbije, tačnije na tromeđi Srbije, Makedonije i Bugarske. Putokaz kaže: Beograd-Vranje-Vranjska Banja-Kriva Feja i tu ste!

Pitaju me zašto idem tako daleko (skoro 800 km u oba pravca za manje od 24 časa), zar nema neka bliža planina… Ima, naravno, ali ova me dugo zvala u goste, nekoliko puta, pa bi se stalno nešto isprečilo, sada su se poklopile kockice, a takva prilika se ne propušta. Jedan dan – jedan dan, pa neka je i toliko, za sreću dovoljno. Ništa to nije naspram onoga kako je ona nas dočekala. Dok se još onako dremljiva protezala, a vrh skrivao u izmaglici jutra, nismo ni slutili kakva nas lepota očekuje kada sunce bude izronilo sasvim. Na Besnoj kobili ne sviće odjednom, jer je zatalasana i okružena nizom drugih planina, a i visoka je skoro 2.000 metara, sunce proviri, pa se sakrije, otkrije jednu stazu, sakrije drugu, nikako da nam pokaže sve. A i u pravu je bilo, da nam se cela otkrila odmah, možda bi bilo previše za podneti (bar ovakvima kao što smo moja kuma i ja).

Onda nam se konačno pokazala, sva u sjaju, što od sunca, što od meke, žute jesenje trave po kojoj se može i bosonog hodati. Ali sijale su i staze, na njoj je sijalo i kamenje, poput zlata. Sva oduševljena krenem da ukazujem svima na ovo čudo (malo i da bih proverila da mi se ne priviđa, pošto em sam kratkovida, em sklona fantaziji), pa i ostali potvrdiše, ali niko nije znao da mi kaže o čemu se radi. Da je tu bio neko od vas “lovaca na kamenje”, ne bi bilo problema. Ovako sam morala da konsultujem Gugl, koji mi reče da je to galenit, mineral od koga se pravi olovo. Eto, da se zna, ako se ozbiljnije počnem zanimati za minerale galenit je kriv, a prvi koji je to naslutio odmah po mom povratku i postavljanju slika na Fejsbuk je kolega prirodnjak Lazić.

Besna kobila ima divlje ime, ali pitome staze, široka polja i pogled koji seže, čini mi se u beskraj. U prevodu šta znači taj moj “beskraj” – videli smo planine u Crnoj Gori, Vlasinsko jezero, Dukat, Crnook, Vardenik, a sa druge strane Rilu u Bugarskoj, najvišu planinu na Balkanu, a videla se lepo i Vitoša pored nje.

Dah trava mešao se sa jakim mirisom retkih četinara, pa ih je vetar zajedno raznosio po celom tom prostranstvu prateći nas celog dana. Mesec je dugo bio ostao na nebu, bledeo, bledeo, ali se nije predavao, i njemu je bilo lepo ovde. Od mog voljenog bilja u to pozno leto držala se dobro uglavnom vrbovica, bilo je encijana, nađoh i vratić, ali je bilo tragova toliko cveća da mi negde u svesti iskrsnu slika kako ove padine moraju izgledati u proleće, potpuno pokrivene biljkama svih boja i vrsta, u svežoj zelenoj travi. Sad vam je verovatno već jasno gde se spremamo na proleće, a možete i vi sa nama…

Kao i mnoge druge planine i predeli ove naše lepe zemlje i Besna kobila je ranjena, neplanskim iskopavanjima rude, nebrigom, nedostatkom ljubavi. Najlepše stvari na svetu su besplatne, a miris jutra na planini, dok mesec bledi, a sunce se rađa su samo neke od njih. Volim planine, zato mi nije teško da pređem ne znam ni sama koliki put da se poklonim jednoj od njih i kad me pitaju zašto, ja kažem – tamo nestaje svaki osećaj besmisla, sve je povezano i baš kako treba da bude, vreme koje nas juri po ceo dan tamo ne postoji, samo mir, tišina i planina. Planina je kuća za moju dušu.

A dok ne dođe vreme za putovanje ili pak u putu, posebno kad se ide negde dalje, moj vam je predlog da čitate. Evo, od sveg srca vam preporučujem izdanja “Besne kobile” – sjajne stripove, grafičke romane, romane (na primer “Luzitanija” Dejana Atanackovića), priče, a čula sam i da spremaju neka lepa nova izdanja koja sa nestrpljenjem očekujem. Nije mala stvar kad se jedna izdavačka kuća zove isto kao i jedna planina, i to kakva, tu greške nema.

Pozdravljam vas sve puno, do neke nove priče…

Branka Tarbuk

Branka je profesorka književnosti i prilično stroga lektorka, u realnom svetu. U onom drugom, samo njenom, luta po planinama, skuplja lekovito bilje, upija zvuke i mirise prirode i onda o tome napiše poneki red, ne bi li i drugi poželeli da zakorače u taj svet čuda.

Napišite komentar