Prilaz Majdanpeku je poput sletanja na Mars, tako neočekivan prizor teško je i zamisliti. Moja prva poseta ovom “rudniku bakra na zlatonosnoj reci”, kako bi se moglo prevesti ime grada, bila je pre tri godine. I ostala sam nema pred prizorom šarenih zgrada koje kao da lebde iznad beskrajno dubokog kopa. U mozak se utisnula jedna slika koje se vrlo često setim. Sa vrha Starice, planine iznad Majdanpeka, grad izgleda kao da će svakog časa skliznuti u krater. Pa i kakav je to grad, ko još brine za naselje nastalo oko rudnika i zbog rudnika, kao da je samo privremeno, dok ima rude, da postoji i grad. Ali opire se ovaj grad, vekovima, na ovom mestu je bio najstariji rudnik bakra na svetu, ovde su najstariji rudarski kopovi u Evropi. Verujem da opstaje samo zato što mu iza leđa stražu čuvaju nestvarno lepa mesta, pa čak i brdo Straža, planina Starica ili kako bi Vlasi rekli Muma Paduri – Šumska Majka, nekada prikazivana kao prelepa i predobra devojka, nekada kao zla i stara veštica, baš kao što i ovaj kraj ima svoja dva lica.
O avanturi i lovu na zlato u reci Pek, možete pročitati na OVOM LINKU!
I ovaj ogroman kontrast između razaranja i netaknute prirode utoliko se jasnije ureže u svest. Ove godine kop je još dublji, dno se ne vidi s puta, očto da Kinezi kopaju brže i istrajnije, lako im je, nije njihova zemlja.
Rajkova pećina. Na samo desetak kilometara od grada nalazi se jedna od najlepših pećina u Srbiji, Rajkova, koja ima predivnog vodiča – Maju. Prava je sreća doći ovde u rano proleće. Pokušavam da stišam svoje uzbuđenje pred zaključanim vratima pećine, jer čujem kako unutra huči voda. Kroz pećinu protiče Rajkova reka, a s obzirom da su nedavno bile obilne kiše, očekujem pravi spektakl. Maja otključava vrata i preda mnom, kao iskrenim ljubiteljem podzemnog sveta (mučena škorpionska priroda) otvaraju se kristalne dvorane pune različitih oblika stvaranih vekovima. Svaka formacija ima svoj naziv, pri čemu su “kumovi” bili vrlo kreativni: Duhovi, Devojačke grudi, Sala posle zemljotresa, Puž… Otvaramo vrata koja vode ka ponoru gde reka uvire u pećinu, držeći pesnice da voda nije toliko nadošla kako bismo mogli da se metalnim stepenicama spustimo što niže, do samog dna. Huk je zaglušujući, iznad ponora lebdi magla, u stvari milijarde kapljica vode ispunjavaju vazduh, jer je bujica toliko jaka da se voda rasprskava desetine metara uvis. Jedva uspevam da se odvojim od te iskonske sile, mislim da bih mogla sedeti tu satima. Naravno, kuma i ja uvek poslednje napuštamo takva mesta, na razumevanje naših vodiča, verovatno nam se na licima vidi kolika je naša sreća i oduševljenje pa se sažale. Teška srca slušam kako se zatvaraju vrata pećine iza mene, iznad kojih kao na ulazu u rudnik stoji: Srećno! Meni i jeste bilo, zatekla sam je baš onakvu kakvu sam i priželjkivala, u punoj lepoti, prepunu vode, gromku i jaku.
Radenkova bina. Kišica koje smo se plašili pri polasku na turu posustaje, mada nam uopšte ne smeta jer nekako ide uz ovaj dan posvećen vodi, izvorima, vodopadima. Već smo srećni, a ni ne slutimo šta nas sve očekuje. Mislim, ja slutim, jer sam već bila, i poskakujem od radosti znajući da ako je Rajkova pećina pod takvom poplavom, sigurno će i sva druga mesta biti u punom sjaju, u stvari vodostaju. Ćutim i trpim, jer sam od onih koji u oduševljenju lako izbrbljaju sve, sadržaj knjige, filma, izleta… Stazom od cveća, naročito mnogo je bilo plućnjaka i dobričice, posle malog uspona stižemo do Radenkove bine, formacije stena veoma neobičnog oblika, gde vam glas odjekuje poput eha. Ovo su ostaci divovske pećinske dvorane. Pitam i dobijam dozvolu da se spustim u podnožje visokih stena. Odatle mi moja grupa, iako su svega desetak metara iznad mene, izgleda kao mravlja družina. Provirujem u raspukline u steni i pitam se kakvi li su se obredi i čuda ovde morali dešavati, jer su ovakva mesta vekovima korišćena za razne mađije. Vidim da moji kreću, pa zaždim i ja uzbrdo, opet s teškom mukom ostavljajući i Radenkovu binu, no beli kaćunci me brzo razgale, a tek nezaboravak… pa lakše nastavih put.
Ponor Paskove reke. Kroz Vučju dolinu Stižemo do Paskove reke, koja na jednom mestu bez traga nestaje u pukotinama u steni. Paskova i Rajkova reka se kasnije spajaju tvoreći Mali Pek. Krečnjačka podloga i ogromno vodno bogatstvo svorili su idealne uslove za ovakve pojave. Nabujala i mutna reka odjednom nestaje u dubinama zemlje, zamire njen huk, koji se samo nekoliko metara dalje razlegao šumom toliko da smo morali prilično glasno govoriti da bismo se razumeli. Slikam i slikam, želeći da nekako ponesem deo ove lepote sa sobom, slikam ne toliko iz želje da otisnem projekciju, nego da taj stvarni lik zadržim u svojim mislima. Ali, moramo i odatle, današnji plan je vrlo ambiciozan.
Miris kiše u vazduhu i vlažne šumske zemlje vraća me k sebi, vraća me u mir, koji će doduše vrlo brzo biti poremećen novom navalom oduševljenja!
Valja prerast na istoimenoj rečici (mada negde nađoh i Rađina rečica ili Rađena), najveći je prirodni most u našoj zemlji, visine skoro 45 metara i širine oko 10 metara, tako da voda stisnuta među stenama šiklja sva u peni. Na putu do prerasti pratite navedenu “rečicu” koja je ovoga puta bila nabujala u pravu pravcatu reku, preko koje su na više mesta postavljeni mostići, tako da smo i u ovo vreme velikog vodostaja lako savladali put. Pažnju nam usput privuče kućica na obali i kamene statue u vodi koje su uspešno odolevale brzaku, pa smo se pitali čime li su pričvršćene. Napokon vam se pred očima ukaže urez u steni u obliku oka, iz daljine ne deluje tako veliki, ali kako mu se približavate on sve više i više raste, a vi se smanjujete, dok ne stanete pred ovim čudom potpuno zadivljeni. Rečica koja inače presuši, ovoga puta je nabujala do te mere da smo jedva mogli zaviriti sa druge strane mosta, o prolazu ispod kamenog luka nije bilo govora. Prošlog puta sam bila počašćena dozvolom za prolaz, jer vode je bilo samo u tragovima, tako da sam joj sada videlo drugo lice, a postoji i još jedno, zbog koga moram doći i treći put. To lice pokazuje u popodnevnim časovima za vedrih letnjih dana, kada sunčevi zraci prolaze sa jedne strane kapije osvetljavajući je zlatom. U povratku tek primetismo da se pored kućice na jednom stalku nalazi veliko crveno srce. Samo jedan pogled na njega dovoljan je da razvedri dan, oboji sivi krajolik, izbistri mutnu reku, zagreje vaše srce…
Beli izvorac. I kao da sve ovo već nije bilo dovoljno, zaputismo se do vodopada Beli izvorac, ka kojem sam išla sa najvećim nestrpljenjem jer njega do sada nisam imala prilike da vidim. Očekivala sam brzake i slapove, ali ono što nas je tamo zateklo prevazišlo je sva očekivanja. Put vodi od ribnjaka i staza je laka i pristupačna, a veoma lepa. Krećete se uz reku koja postaje sve bučnija i kako se penjete pred vama iskrsavaju sve lepši i lepši delovi toka. U daljini se kroz gusto granje nazire linija vodopada, ali vam pre toga zaokupe pažnju predivne kaskade niz koje se voda spušta u skokovima. Penjete se dalje sve dok se ne nađete pred moćnim vodopadom sačinjenim od nekolicine slapova dok se voda sliva svuda unaokolo. To je jedina buka koja mi ne smeta, ona koju prave voda i vetar. Uz malo napora uspinjemo se do izvora u steni i tamo se susrećemo licem u lice sa izvorištem mrkog pogleda. Dva nevelika otvora puštaju iz sebe ovu vodu, deluju namršteno, ali se mi ne obaziremo mnogo i pomno istražujemo predeo, pa šta bude. Mirno je ovde, i pored svega, to su sva lica prirode, mirno je zato što u susretu sa prirodom vi u sebi osećate mir, bez obzira koliko ona bila burna i hirovita. Prilazimo koliko možemo ovim otvorima u steni, zagledamo se u njih, voda izvire samo iz jednog. Pitam se kako li tek izgleda kada nagrne kroz oba…
Jedva se odvajamo od ove magije, jer na istoku se uvek sretnete sa nekom magijom, hteli – ne hteli. Neka mala uteha je što nas očekuje kafa u domaćinstvu sa ribnjakom. Kuma i ja ne propuštamo priliku da kupimo kukuruzno brašno iz vodenice, a ja još i kupinovo vino. Bilo je i sira, rakije, ali treba to nositi… Jedva spakovah i ove utiske…
Jezero Zaton. Ovoga puta nismo posetili jezero Zaton koje se nalazi u neposrednoj blizini, na početku planinske staze do vrha Starice, ali vam od srca preporučujem, kada se nađete u ovom kraju, da posedite na njegovoj obali i uživate u prelepoj zelenoj boji vode. Uspon na Staricu nije mnogo zahtevan, a kažem vam, pogled sa vrha na grad, ravan naučnoj fantastici.
Ja se svakako moram vraćati u ovaj kraj, jer pored prerasti pod suncem ima još mnogo toga što se ovde može videti, Pustinjac, kanjon reke Pek…
Našu vodenu turu organizovao je Klub “Džepovi prirode” iz Beograda, udruženje koje se trudi da u svakoj prilici promoviše skrivene lepote naše zemlje i uvuče u svoje priče što više ljubitelja prirode. Već naredne nedelje istim stazama, ali po mnogo lepšem vremenu, išla je jedna mlada ekipa, u kojoj je bilo i dece. Mogu samo da zamislim kako je njima izgledalo. Za tu priliku Muma Paduri je obukla svoju najlepšu prolećnu haljinu, povukla i razbistrila vodu, pokazujući blistavo i vedro lice.
Branka je profesorka književnosti i prilično stroga lektorka, u realnom svetu. U onom drugom, samo njenom, luta po planinama, skuplja lekovito bilje, upija zvuke i mirise prirode i onda o tome napiše poneki red, ne bi li i drugi poželeli da zakorače u taj svet čuda.
