Često se setim grafita koji sam videla nekada davno tokom gradske šetnje – „Volim te jer si kontra sviju“. Baš takav, gramatički i jezički nesavršen urezao mi se u pamćenje. Iz nekog kutka mozga javi se u opservacijama, istraživanjima i promišljanjima.
Dok je današnjica opterećena veštačkom inteligencijom, trenerima za lični razvoj i nedostižnim idealima apsolutne sreće, naša mala zajednica ide kontra. Vraćamo se prirodi i onome što je prava priroda čoveka. Trudimo se da prigrlimo kišu, sunce, sneg, oluju, ljubav, tugu, bes, radost. Ponekada uspemo, ponekada padnemo, ali uvek ustajemo!
Tokom godina odlazaka u potragu za mineralima i fosilima skupili smo neverovatne uspomene za porodičnu kolekciju koje smatramo našim pravim blagom. Ima tu, da se ne lažemo, svega i svačega – od anegdota koje rado prepričavamo do onih neprijatnih saznanja da kao individue imamo još mnogo teškog posla kako bismo postali bolji ljudi.
Ima dana kada nekome od nas „nije dan“. Tokom godina suživota učimo kako da to prevaziđemo. Pogodi se nekad da nas ti trenuci zateknu na terenu. Upravo takav je bio jedan lov na fosile.
Pre samog zapleta, važno je da pomenem da smo informacije o lokalitetu koji smo posetili dobili od prijatelja koji nas je zamolio da to ostane tajna. Razlog ovakve molbe je pre svega da bi se isti sačuvao od (objasniću to plastično) onih koji ne znaju za „dosta“. Bez lažne skromnosti mi nismo takvi „lovci“ i upravo zbog toga smo i bili izabrani da znamo. Dakle, u ovom tekstu nećete naći ime lokaliteta niti GPS kordinate. Zašto? Zbog kodeksa.
Mala digresija, kodeks među ljuditeljima minerala je nešto što me uvek podseti da ima nade i jača mi veru u ljude. Čuvanje tajne je čin zahvalnosti i poštovanja. Tu nema kompromisa. Sa druge strane ravnoteža se održava tako što se deli ostalo. I to je u redu. Tako i treba da bude.
S obzirom da smo već napomenuli da ne možemo da navedemo tačan lokalitet gde smo tražili fosile, dovoljno je da kažemo da smo pohodili centar Srbije a fosili koje smo nalazili su najčešće bili Montastrea annularis (koral), još jedna vrsta korala za koju smo saznali da zovu “brain coral” (moždani koral) a najčešći nalazi su fantastično očuvani uzorci ostriga koje pripadaju grupi inoceramus concenteicus. Period kada su ovi fosili bili živa bića je rani miocen.
Elem, krenusmo nas troje u lov na fosile. Vreme lepo i vetrovito, mi dobro pripremljeni, dakle sve ukazuje na to da nas čeka još jedan divan dan u prirodi. Međutim… Kako smo krenuli, kroz sveže oranje, na putu do šume, Junior je počeo da jednostavno rečeno „kuka“ i gunđa. Teško mu je da hoda, šuma je daleko, gladan je, piški mu se… Ukratko – sve mu je.
Roditeljska ljubav ne zna za granice, ali dobro vaspitanje je i te kako poznaje. Vežbali smo izdržljivost, oprobali sve metode, bodrili, mazili, pričali, nahranili, napojili mladunče. Nekako se dovukosmo do šume, prevalismo tu razdaljinu koja je inače smešna kada smo svi u top formi. I taman kada smo pomislili da će Junior da se razigra i zaboravi na sve „muke“ počela je drama u tri čina!
Potočić koji ide kroz šumu žubori i miluje fosile. Savršen kutak u kojem priroda čuva ličnu istoriju. Otac je prvi zagazio u vodu i bio nagrađen prelepim primerkom okamenjene ostrige. Čupava majka, večni optimista sa mišlju da dan ipak može da zasija, zagazi i takođe bi nagrađena. Mrgudno mladunče je zbog roditeljskih nalaza, a u skladu sa trenutnim raspoloženjem i rasporedom zvezda tog dana dobilo novi nalet gunđanja začinjenog ljubomorom. Kako pobogu on nije našao nešto tako fantastično?! Zašto su fosili koje smo mi pronašli tako veliki i lepi? Šta ako on ne pronađe ni jedan fosil? Zašto smo David i moja malenkost saveznici u svemu i protiv njega?
Ovo su samo neka pitanja na koja smo strpljivo i taktički odgovarali proklamujući sve porodične vrednosti. Kako seješ tako žanješ! Godinama pričamo kako je upornost važna u postizanju cilja. E baš tu lekciju je naše dete savršeno naučilo! Tog dana nije planirao da odustane od nagvaždanja, govorenja sebi u bradu, iskazivanju otvorenog neprijateljstva prema „suparničkom klanu“. Vežbanje strpljivosti i testiranje restegljivosti nerava je omiljena roditeljska disciplina koja nas drži u fokusu i tera da pomeramo sopstvene granice. Ipak ne može se osporiti da ovakve situacije ponekada dovedu do tačke usijanja. U crtanim filmovima ovo je scena kada junaku izlazi para na uši. Ne sećam se tačno ko je od nas dvoje prvi „ušao u crveno“. U jednom trenutku svo troje smo vikali u glas. Žabe u potoku su zanemele, sasvim sam sigurna da su nas čuli i meštani okolnih sela. Kratko je trajalo i završilo se suzama, ružnim osećajem da smo uznemirili prirodu i nas same i na kraju, ćutanjem. Tišina je trajala onoliko koliko je svakom od nas bilo potrebno da se podseti porodičnog kodeksa. Gde ima volje ima i načina. Razgovor i iskrenost su ključ.
Seli smo, svako na „svoj“ panj, isplakali se, ispričali, pojeli po domaći kolačić, udahnuli duboko i nastavili. Junior je pronašao mali fosil i njega smo poneli kući da nas podseća na taj dan. Fosil o koji smo se sapleli ali zahvaljujući kojem smo tokom posrtanja porasli.
Kada delimo naša iskustva, dragi ljudi koji prate naše avanture pišu divne komentare o tome kako smo skladna porodica. Često znam da kažem da treba da nas vide kada se posvađamo. Daleko smo od savršenog. Kao i svaka porodica imamo radosti, razmirice, fantastične i grozne dane. Po prirodi smo svo troje takvi da dajemo sve od sebe kada nešto radimo, pa čak i kada se svađamo. Lepota našeg odnosa nije u onom gore pomenutom idealu apsolutne sreće već u težnji da budemo hrabri i bar za mrvicu manje nesavršeni.
Nalazi
Nataša, AKA Chupa, večni optimista i borac za pravdu. Obožava kada kuća miriše na kolače. Bavi se marketingom i PR-om. Uživa u porodičnom životu i iskreno veruje da će ljubav pobediti sve!
