Istinsku sreću, onu što prožima i golica svaki deo mog bića, osećam na porodičnim putovanjima. Nije važno da li smo na nekoliko kilometara od kuće u nekom mirnom kutku prirode ili prelazimo 3000 km tokom tronedeljnog putešestvija. Osećaj je isti. Jednostavan i uzvišen!
Sa druge strane nikada nisam bila ljubitelj manifestacija poput sajmova. Uprkos neospornoj činjenici da su korisni i okupljaju veliki broj ljudi sličnih interesovanja, često mi zasmeta nešto što bih opisala kao akutni „nedostatak“ vazduha. Naravno sve zaboravim i uživam čim vidim drage ljude i upoznam nove.
Ipak, ima jedan sajam koji me je odmah osvojio i koji ću posećivati kad god mi se ukaže prilika – MINFOS.
Nekako s proleća koje je 2023. najviše ličilo na jesen, (samo su nedostajale bundeve), naoružani entuzijazmom, lepim raspoloženjem i toplom garderobom, Lazići su krenuli u Sloveniju!
Putovanje od nekoliko sati začinili smo međusobnim zadirkivanjem, ćaskanjem, pevanjem u glas i naravno najukusnijim sendvičima na svetu – onim koji se prave za put. Zanimljivo je kako ti sendviči nisu posebni po sastojicima ali imaju taj specifičan ukus avanture koji se može osetiti jedino i samo na putovanjima.
Prva stanica – Ljubljana. Kiša i oblaci nisu ni malo umanjili šarm divnog i uređenog grada. Naprotiv, dali su mu svežinu i stvorili mističnu atmosferu u kojoj se vreme usporilo a uživanje pojačalo. Posle šetnje uputili smo se ka Prirodoslovnom muzeju Slovenije. Postavku muzeja smo gustirali polako trudeći se da nešto ne propustimo. Zahvaljujući Mihi Jeršeku direktoru muzeja sa kojim David inače sarađuje i koji je učinio da se osećamo slobodno, upijali smo sadržaje bez žurbe, obanavljali poznato i radovali se novostečenim znanjima. Najviše smo se zadržali u delu za geologiju, a Joci i meni je posebno bila zanimljiva interaktiva postavka sa nebeskim telima. Prilikom posete Ljubljani, ukoliko imate vremena obavezno posetite i muzej.
Iz muzeja nas je oterala niko drugi do gospodarica nervoze kod Lazića – glad! Posle ručka i po koje čašice, momci su se radovali sutrašnjem odlasku na sajam kao deca koja se spremaju da pohode robnu kuću igračaka i poslastičarnicu uoči novogodišnjih praznika.
Tog sajamskog jutra čili i veseli posle jutarnje kafe, doručka i 100 pitanja i odgovora na pitanja „Gde mi je ovo ili ono?“, krenuli smo za Tržič.
Šarm Tržiča i utisak koji je ovo malo mesto na mene ostavilo, ne mogu da opišem u kratkom tekstu. Ta doza miline, mira i slatkoće ugradile su se u jedan deo moje duše tako da izazivaju uslovni refleks osmeha kad god na njega pomislim. Vreme je bilo prohladno, kiša je padala menjajući intenzitet od slabe do pljuska. Ipak, sve je sijalo, od susreta sa prijateljima, dobrog raspoloženja i minerala. Sama organizacija sajma je bila besprekorna.
Na našim prostorima, na žalost nemamo priliku da vidimo kako fantastično izgleda kada akademska moć, građani i zvanične institucije zajedno rade na realizaciji lepe i korisne ideje. U dvorani BPT okupili su se izlagači, instituti, muzeji, stručnjaci, kolekcionari, ljubitelji i svi znatiželjni koje je put tu naneo. Manifestacija je brinula i o onim najvažnijim gostima, najmlađima, onima koji će tek da menjaju svet na bolje. Na radionici otvorenog tipa koja je trajala isto koliko i sajam, deca su uz stručno vođenje imala priliku da obrađuju kamen i naprave sebi uspomenu koju će poneti da ih seća na taj trenutak detinjstva. Joca je, čini mi se sate proveo u radionici. Ostatak vremena je kao satelit trčkao oko Davida merkajući nove primerke za ličnu kolekciju. A ja? Zaboravila sam da ne volim sajmove, prepustila sam se bojama, magiji tog mesta i kafi sa mirisom kiše. Nije bilo ni naznake „akutnog nedostatka vazduha“. Naprotiv, disala sam punim plućima.
Zvuči neverovatno ali sajamski prostor je u svakom trenutku bio pun i to se nije promenilo tokom našeg višečasovnog boravka. Uprkos gužvi sve je delovalo kao neki uvežbani ples u kojem su učestvovale stotine ljudi. Kao flash mob!
Ipak, najsjajnije u gužvi zasijaju lica dragih prijatelja. Takvi susreti ispune prostor još snažnijom radošću i dodaju magiju celokupnoj atmosferi. Kafica i razgovor sa gospodinom Vojkom, susret sa Damirom, Jožeom, Žoržom, Vernesom, Robertom i drugima, obasjali su delove naših srca i ugradili se u lepe uspomene koje često i rado evociramo.
Na sajmu smo se susreli i sa Milošem i Vladislavom. Inače, David i Miloš u Srbiji žive na udaljenosti od 100 km i sem retkog odlaska na teren ne mogu da usklade obaveze i da se sretnu. U Tržiču su se našli bez problema! ☺ Vladislav je rodom iz Miloševog kraja ali sa porodicom živi u Klagenfurtu. Eto zgodne prilike da odemo i do Austrije! I tako je bilo. Preko majskog snega do porodičnog doma Milosavljević. Joca je odlučio da izvadi mlečni zub baš na graničnom prelazu tako da je ovo porodično putovanje obogatio još jednom anegdotom.
Dragi prijatelji su nas ugostili u svom domu, pričali smo, šalili se, deci je naravno bilo malo vremena za druženje. Pozdravili smo se, izljubili i obećali da neće proći mnogo vremena do sledećeg susreta. Dan je odmicao ali mi se nismo dali, kratko smo se prošetali po centru grada upijajući slike koje će nam u predstojećim radnim danima hraniti dušu.
U nekom trenutku, postali smo gladni. Ovo je uvek problem ako nam se desi sinhronizovano. Muški deo ekipe je… pa malo je reći nezgodan kada ih “uhvati glad”. Sa druge strane, iako sam bila gladna imala sam želju da istu utolimo u nekom malom gastrononomskom kutku u okolini Tržiča – Gostilna PRI BAJDU. Uz gunđanje, gospoda su uslišila moju molbu i kasnije priznala da je izbor koji sam napravila bio apsolutno pravi! Možda ne znam baš mnogo o mineralima, ali kada je u pitanju gastronomska aventura- ne grešim.
Kada nam se vratila fizička snaga i mozak je počeo bolje da radi, te tako dogovorismo da sutrašnji dan provedemo u Trstu. Mislim, kad smo već tu.
Italija je moja velika ljubav. Kao i sve ljubavi i moja je pomalo slabovida te mi je u ovoj zemlji sve lepo, baš sve. Upravo zbog toga smo odlučili da provedemo dan lutajući po Trstu. Kiša nije prestajala da pada ali je dogovor pao – uživanje do poslednjeg suvog kvadratnog centimetra na telu. Imali smo manji incident sa psom koji je u jednom tršćanskom kafiću ogrebao Jocu. Na svu sreću, sve se dobro završilo sem što smo morali narednog dana, pravo sa puta, da idemo da primi vakcinu.
Bilans našeg prolećnog putovanja:
- susret sa prijateljima i upoznavanje novih
- jedan mlečni zub manje u vilici juniora
- jedna ogrebotina
- mnogo, ali ako pitate Davida i Jocu, nedovoljno novih uzoraka za kolekciju
- otkriće sajma koji volim
I za kraj neprocenjivo – porodične uspomene.
Nataša, AKA Chupa, večni optimista i borac za pravdu. Obožava kada kuća miriše na kolače. Bavi se marketingom i PR-om. Uživa u porodičnom životu i iskreno veruje da će ljubav pobediti sve!
