Blog

Dobar deo Istočne Srbije krije fosile različitih geoloških perioda i za lovce je uvek veliki izazov. Naravno, osim dobre volje neophodno je i prethodno znanje a potom i dalje istraživanje lokaliteta, kako biste uopšte znali gde da „udarite čekićem“. Okolina Boljevca je bogata marinskim fosilima iz doba jure. Stariji su od 100 miliona godina i mahom su veoma lepo očuvani.

Stari tandem, ista jaka želja i ista interesovanja – Miloš i ja. Obojica smo, svako za sebe, ranije već bili na lokalitetu o kome ćemo pričati, te nam je startna pozicija bila dobra. Nije bilo nepoznanica. Dogovorili smo se da udružimo snage i da zajedno pecamo te interesantne, okamenjene životinjice.

Za nekoga ko kreće iz Beograda, lokalitet koji smo ciljali je ipak daleko. Ne toliko kilometražom (oko 220 km) koliko vremenom potrebnim da se dotle i dođe. Do mesta parkiranja je potrebno oko 3 sata. U dva smera, to je 6 sati vožnje. Ne treba zaboraviti i deo puta koji treba prepešačiti. Iako je teren srednje-zahtevan, vredi svakog minuta koji vam je ukraden na putu.

Kada već spominjemo put, ponovo ću se vratiti na svoju staru priču o delu avanture koji upravo provedete u kolima. Naime, ovaj deo istoka naše zemlje je toliko živopisan da bez ikakvog pretereivanja, desetinama kilometara pre dolaska na tačku, uživate u svakoj sekundi gledanja u lepote prirode. Ovo treba doživeti na proleće ili leto, kada su i intenzivne nijanse zelene svuda oko vas.

Posle relativno napornog puta i priprema za pešačenje, malo smo se osvežili u potoku u blizini, a neki od nas su se delimično i „dopingovali“ kako bi imali dodatnu energiju za lov. ☺

O lovu na fosile u Zapadnoj Srbiji možete čitati u tekstovima “Lov na „morska čudovišta“ u Kosjeriću” i “Nerinea ili deridea?”.

Reklo bi se da je izbor da se pojede nešto slatko pre zvaničnog početka lova bio dobar. Samo nekoliko minuta nakon polaska naišli smo na jedno veliko udubljenje koje je u skorije vreme iskopano a u kome su se nazirali i prvi fosili. Miloš je uskočio i krenuo da vadi prve nalaze. Jedan gigantski puž koji još nismo deteminisali, već je bio spreman da bude spasen od sigurnog propadanja.

Nastavili smo pešačenje i opservaciju. Na svakih nekoliko metara možete naći bar parcijalno očuvane fosile koji bi bili u mnogo boljem stanju da se nisu vremenom našli na lokalnom makadamskom putu gde svakodnevno prolazi veliki broj traktora i drugih vozila.

Ovo je upravo momenat gde ću ponoviti po ko zna koji put – mi spasavamo deo geološkog nasleđa naše zemlje! Koliko hiljada, ili bolje reći desetina hiljada fosila samo na ovom prostoru je propalo zbog uticaja čoveka? Ne kažemo da treba iko od meštana da se bavi skupljanjem fosila. Ljudi samo žive svoj život. Ali zato mi, entuzijasti, ljubitelji prirode, minerala i fosila, treba da budemo neka vrsta „rescue tima“ koji, svako prema svojim mogućnostima, spasava uzorke i planira kako da ti isti spaseni komadi ostanu i za neke generacije koje će doći posle nas!

Vratimo se na teren. Ceo prostor koji smo pohodili je brdsko-planinskog karatkera, sa potezima koji su preplavljeni poljskim cvećem koje dodatno upotpunjuje sliku prave letnje avanture. O pogledu na Rtanj ne mogu ni da pričam. Pokušaću da vam dočaram fotografijom.

Kilometar po kilometar u nogama, donosio nam je nove nalaze i nova iskustva. Pronašli smo jako interesantne uzorke od kojih neke još uvek nismo determinisali, a ono što uvek izmami osmeh su dobri nalazi korala, rudista i solitarnih korala iz porodice ciklolita. 

S obzirom da je bio lep letnji dan, imali smo dovoljno vremena da probijemo „granicu“ terena dokle smo pojedinačno bili prethodnih puta i nastavili dalje ka istoku. Nalazi su se ređali a mi nekako nismo želeli da prekinemo avanturu i krenemo nazad. No, kada mislite da sve držite u potpunosti pod kontrolom, priroda je tu da vas podseti ko je ipak glavni. Od lepog bajkovitog neba do „namrštenog krova“ nad našim glavama, trebalo je nekoliko minuta. Počeo je toliko jak pljusak da smo za nekoliko sekundi bili potpuno mokri. Kilometrima od parkinga, pokisli, prihvatili smo pravila igre i bez žurbe krenuli nazad.

Kiša je prestala, sunce je polako ponovo počelo da se probija a onda smo od prirode dobili i nagradu. Jedan gigantski rudist nas je čekao na samo nekoliko stotina metara od automobila. Ako sve posmatramo sa pozitivne strane, da nismo sačekali kišu koja je sprala talog zemlje preko ovog lepotana, i da sunce nije granulo baš tako da zraci padaju preko njega, verovatno ne bismo ni pronašli ovog divnog rudist-džina.

Da rezimiramo i ovu avanturu. Krenuli smo opušteno i bez „moranja“ da se išta pronađe, ispoštovali smo pravila igre koje je diktirala priroda i na kraju, ne očekujući ništa više od lepog završetka dana, dobili smo dodatnu nagradu.

Na kraju, i pored toga što se smatramo iskusnim lovcima, ponovo smo naučili lekciju – koliko god opreme ponesete, uvek nešto može da nedostaje. U ovom slučaju po jedna fina kabanica.