Porodične avanture za svakog od nas su vreme i prilika da utone u svoje misli uz ritmično udaranje čekićem, da pretražuje kako teren na kojem smo, tako i neke delove sebe za kojima je teško posegnuti u obavezama i kojekakvim moranjima tokom „običnih“ dana.
Svaka nova avantura donese neku individualnu spoznaju, otkriće i prihvatanje. Tako je jedan hladan, vetrovit vikend u Krupnju meni doneo kristalizaciju mase osećanja, razmišljanja i tuge. Pomogao mi je da poput fluorita koje smo tražili, propustim svetlost i skupim snagu da napišem ovaj tekst koji je negde zapeo u delovima mene još 2015. godine.
Ponekada je najbolnije i najlakše rešenje, kao kada samo povučete i brzo skinete flaster! I zato …
Moj tata je car! Iako nije sa nama u materijalnom svetu, već deceniju, ne želim da napišem glagol biti u prošlom vremenu. Ne samo zbog tužnih osećanja već i zbog velike istine da on to i dalje jeste – apsolutni car u našim srcima, zauvek utkan u moje Ja, nas i sve što je ljubav.
No, da se vratimo na kopanje, što po terenu što po sopstvenim dušama.
Glavni akter i začetnik naše gehmhunt priče pisao je već o svemu što podrazumeva priprema za odlazak na teren. Jedna od stavki je kontakt sa ljudima u blizini lokaliteta. Tako nas je Univerzum spojio sa još jednim Lazićem. Nenadom, profesorom informatike iz Krupnja sa kojim smo imali priliku da uživamo u potrazi i upoznamo za nas, do tada neotkrivenu oklinu i planine Jagodnju i Boranju.
Ah, kako su samo lepe njih dve! Uprkos vetru, kiši i neadekvatnom oblačenju. Prave dame – odvažne, smirene, jake.
Nenad, naš Lazić, se potrudio da upoznamo okolinu Krupnja u najlepšem mogućem svetlu, nalik onom koje tek ponekada imamo priliku da vidimo na drugom kraju duge.
Ne sećam se satnice ali čini mi se da smo u Krupnju bili nešto malo posle 10. Prva stanica bio je lokalitet u blizini napuštenog rudnika fluorita – Ravnaja. Priča kaže da je, pred zatvaranje rudnika, eksplozijom izbačen fluorit. Baš taj koji smo tražili i našli!
Kako to obično biva da biste pronašli nešto vredno, morate da kopate po svemu i svačemu, čak i jalovištu. Na kratko nas je rastužila činjenica da kao narod nemamo ni poštovanja ni lepih manira da čuvamo zemlju, svoju zemlju – dedovinu. Na delovima koje ljudi još uvek nisu pokvarili, uspeli smo da nađemo komade fluorita koji će nam pomoći da propustimo svetlost i okupamo dušu, svako prema svojoj potrebi i želji. Godina je krenula sa toplim vremenom, i žuti cvetovi na stenama su nam šaputali da lepota i život uvek nađu put.
Dan je odmicao a uživanje u šarmu ovog kraja se zahuktavalo. Sledeće zaustavljanje bilo je kod Doma kulture. Tu smo kao sladokusci kroz prozor posmatrali malu zbirku minerala i stena iz tog kraja. Otvorena srca kakvo je srce Nenada Lazića ne znaju za zaključana vrata. U prilog tome ide i činjenica da se baš tada, nekom magijom upravo tu stvorio Nenadov prijatelj koji nam je otključao vrata te smo mogli da zavirimo u malu riznicu minerala koju Krupanj čuva u svom jezgru. Tlo oko Doma kulture popločano je kamenom iz okoline. Nenad nam je pokazao kamenu pločicu sa jednim zalutalim fosilom koji je ko zna kojim putevima dospeo tu da bude spona svetova u međuvremenskom prostoru od više miliona godina.
Kada smo zadovoljili dečiju znatiželju, uputili smo se ka spomeniku – Mačkov kamen.
Bitka kod Mačkovog kamena, u svetskoj vojnoj istoriji poznata je kao jedna od najtežih. Srpska vojska je pretrpela veliki gubitke. I neprijatelj takođe. Kako je napisano u pojedinim člancima, možda se upravo zbog toga nedovoljno priča o koti 924. Ako o nečemu ne pričamo to nikako ne znači da se nije dogodilo. Porazi su sastavni deo pobeda i suštine.
Posetili smo spomen kosturnicu i odali poštu palim srpskim vojnicima. Nastavili smo ka vidikovcu. Pre samog vidikovca postoji malo uzvišenje od kojeg ne možete jasno da vidite šta vas čeka već za nekoliko desetina koraka. Umiri vas kao osećaj slatke dokolice. Zatim vas potpuno neočekivano zaseni lepotom Drine koja vijuga u daljini, brežuljcima i Ljubovijom koja živi neki svoj život, tu i sada.
Upravo u tom trenutku, kao grom iz ljubičastog neba me je pogodila misao. Moj tata je rastao u ovim krajevima. Prve korake je naučio na obali Drine. Upravo sa tog podneblja je krenuo u svet da ga osvoji, da postane dobar čovek i svije svoje gnezdo.
Nisam se takavim emocijama ni nadala niti sam ih očekivala tu i tada. Gurala sam ih i retko mazila kada sam imala „vremena“ onako kako su mi obaveze i odgovornosti nalagale, ne usuđujući se da se njima bavim na način i onako kako mi je bilo potrebno. Detinjstvo pamtim kao slatki ukus šećerne vune, pomalo nagoreao pečeni kukuruz i zelenu travu fudbalskih terena neke izmišljene lige. Čujem smeh, graju i glasne psovke upućene sudiji. Zapravo te scene su kao nekakva fantastičana sinteza serija “Majstorska radionica” i “Montevideo”. Mlađe generacije možda neće razumeti ali sinonim je – bezbrižnost. Tata je otišao da igra neke druge utakmice nebeske lige, godinu dana posle Jovanovog rođenja. U treptaju oka sam postala mama i odjednom sam potpuno “odrasla”. Nije moglo drugačije ili bar ja nisam znala.
Dalje …
Put nas je vodio na kamenolom na Boranji. Kiša je padala, muški deo ekipe je kopao i tražio uzorke kao da je najlepši prolećni dan. Promrzla i utrnula, sedela sam puna dva sata u kolima i neprekidno slušala Balaševićevu pesmu “Drago mi zbog mog starog”… Najzad sam prihvatila sve što je čekalo, moralo i sve što mi je trebalo.
Lutajući po potisnutim delovima sećanja, u izmaglici sa mirsom borovine, u misli mi dođe još jedan veliki tata. Čika Mirko. Profesor matematike sa izuzetnim smislom za muziku i satiru. Divan čovek, strog i pravičan – Davidov tata.
Momci su najzad nekako odlučili da su u potpunosti mokri i da je vreme da idemo dalje.
Tokom šetnje gradom, u restoranu i tokom druženja sa Nenadom, gledala sam moje dečake. U trenutku sam uhvatila Jovanov pogled ka Davidu i posmislia: „Na dobrom smo putu, iako na istom grešimo štošta…“.
Jutro je oteralo kišu i vetar i donelo mir. Doručkovali smo sa Nenadom a zatim lagano klizili šetalištem opijeni lepotom malog mesta. Na gradskom terenu igrala se fudbalska utakmica, nečiji tata je srčano navijao i psovao sudiju. Kasnije po povratku u Beograd, u tišini našeg porodičnog gnezda, isplakala sam Drinu.
U godinama izolacije, putovali smo po Srbiji uzduž i popreko. Učili smo, učimo i učićemo Jovana da oseća i voli svoju zemlju. Na tom putovanju i mi smo se vratili sebi, svojim korenima i dedovini.
Neka iskustva su baš kao i fluoriti, kamenčići na putu koji nam pomognu da osvetlimo delove sebe koji će sijati punim sjajem u godinama koje dolaze.
P.S „Moj stari veruje, možda preteruje,
kad kaže da sam bolji od svih.
Drago mi je zbog mog starog,
što sam od trnja stigo do zvezda za tili čas.“
Nataša, AKA Chupa, večni optimista i borac za pravdu. Obožava kada kuća miriše na kolače. Bavi se marketingom i PR-om. Uživa u porodičnom životu i iskreno veruje da će ljubav pobediti sve!
