You are currently viewing Lov na „morska čudovišta“ u Kosjeriću

Lov na „morska čudovišta“ u Kosjeriću

Kada se pročita naslov, svašta se može pomisliti. Kakva morska čudovišta u sred Kosjerića? Da. Zaista jesu, kada ih posmatrate sada, 100 i više miliona godina kasnije. Ova okamenjena bića deluju „čudovišno“ ali i fantastično u isto vreme. Oni su spomenici sami sebi i jednom tako dalekom periodu u razvoju planete. Danas ćemo pričati o „pecanju“ raznih morskih bića koja su nekada davno obitavala na ovim prostorima.

Naša GemHunterska priča obično počinje slučajno, odnosno do ideje dolazimo ponekada samo na osnovu usmene priče, teksta pa i samo jedne slike, što je bio slučaj upravo sa terenom u Kosjeriću. Iako je ovo u stručnim krugovima jako interesantnan prostor, kod nas koji smo prvo lovci na minerale a onda i fosile, Kosjerić nije preterano budio interesovanje. Ipak, sasvim slučajno, jednog dana sam video fotografiju fosila rudista, okamenjenog i „zamrznutog“ u steni. Crvena boja stene (zbog velike koncentracije gvožđa) dodatno je pojačavala efekat i terala me da se vraćam fotografiji narednih nekoliko dana. I kako to obično biva, bio sam upecan. Krenuo sam da istražujem ozbiljnije.

Do polaska u lov, nisam često putovao u ovaj deo zemlje, a u potrazi za fosilima samo jednom pre toga, u okolini Kosjerića, o čemu ćemo u nekoj od narednih priča. I zaista mi je jako drago što sam sa svojom divnom ekipom iz Požege odlučio da tog dana zajedničkim snagama „napadnemo“ ovaj teren.

Put od Beograda do Požege nije preterano dalek, ali zbog konfiguracije terena, vremenski je to ozbiljna ruta od skoro 3 sata vožnje. Ali šta je to za strastvenog lovca na blaga zemlje? Dok sam putovao do svojih prijatelja koji su me čekali u Požegi, uživao sam u neverovatno lepim prizorima koje pruža ovaj kraj zemlje. Čas namrštene, oštre i nemilosrdne stene sa svih strana, čas prelepi pašnjaci . Uživao sam u divnoj igri boja i svetlosti, onoj kakvu samo priroda može da vam priredi.  Zahvaljujući tome što na ovom putu ne može da se vozi brzo, a i nema razloga, već do mesta sastanka sam satima punio baterije i zaboravio svo ono sivilo i prljavštinu Beograda. I bio sam spreman da se već dekontaminiran upustim u lov.

Sa Tatjanom, Kaćom i Zoranom sam se našao na dogovorenom mestu. Konačno smo se i lično upoznali. I srećan sam što od tog dana imam još tri divna prijatelja, velike ljubitelje kamenčića i strastvene lovce na minerale i fosile.

Put do prve lokacije o kojoj ćemo nekom drugom prilikom – Makovište, proveli smo u opuštenoj priči ali i pretpostavkama šta sve možemo da pronađemo na našem jednodnevnom putu. Stali smo na nekoliko kamenoloma, pregledali sastav istih, pokupili po koji kalcit, pozdravili se slepićem na jednom lokalitetu, škorpijama na drugom, i kravama koje su bile učesnici u saobraćaju na trećem lokalitetu, i konačno smo se uputili na taj fenomenalni lokalitet krcat blagom koje najbolje razumeju palentolozi i ljubitelji fosila.

Kamenolom je gigantskih razmera, nimalo naivan,  i svakako nije lokalitet koji bi trebalo da posećuju neiskusniji lovci. Ipak, bezbednost je na prvom mestu. No, kako smo svi mi sa već priličnim stažom u  ovoj divnoj priči, bojazan od nepredviđenih situacija je svakako sveden na minimum. Samim tim rasporedili smo se po lokalietu i krenuli u potragu. Počeli su da se pojavljuju prvi fragmenti fosila. U istim crvenim stenama poput one koju sam danima gledao na fotografijama. Zaključak – na dobrom smo mestu.

Iz minuta u minut, dovikivali smo jedni drugima: „Evo ga novi“, „ovo je koral“ itd. Počeli smo već da punimo gepek nalazima. Bližio se trenutak kada poštovaoci prirode osete da su zaokružili priču i kažu da je za taj dan dosta.

Kako su se nalazi nizali, tako smo bili i opušteniji pa sam iskoristio priliku da se okrepim vodom i brzinskom užinom. Več sam u glavi prebirao koji komad on pronađenih ostaje u kolekciji a koji ide na poklon. I dok sam polagano užinao, naslonjen nogom na jednu stenu, posle neverice, shvatih da gledam u jedan ozbiljno veliki primerak fosila. Kompletan. Crvenkast kao one više puta pominjane stene. Spustih ostatak obroka i skočih na okamenjenu morsku „životinjicu“. Bio je to, pa i dan danas jeste, jedan od najlepših ličnih nalaza fosila. Hipurit – rudist. I dan danas je ponosni vladar dela vitrine sa fosilima.

Za mene je ovaj pronalazak definitivno značio i kraj avanture te sam ostatak vremena proveo uživajući u lepom popodnevnom julskom suncu i priči sa saputnicima. A kada smo procenili da sunce polako ali sigurno ide ka drugom delu planete, odlučili smo da se polako vraćamo.

Osim nalaza koji sam pomenuo, a koji me i dalje istim intenzitetom oduševi kada prođem pored vitrine ono što ostaje zauvek je prelep dan, divna priroda celog poteza do Požege i kasnije do Makovišta i Kosjerića, a najviše novo prijateljstvo sa divnim ljudima i bajkovita avantura kojih će, nadam se, uskoro biti u istom sastavu.

Kosjeriću hvala na darovima iz stena. A mojim dragim Požežanima hvala na divnom danu!

Leave a Reply