Moja porodica i prijatelji vrlo dobro znaju koliko volim Cer u svakom smislu. Ovaj istorjski, geografski i geološki vladar Srbije pridobio me je pre mnogo godina i od tada smo nerazdvojni prijatelji. O Ceru i prijateljstvu sa njim ćemo besediti u godinama koje su pred nama a danas ću pričati o jednom drugom prijateljstvu. O prijateljstvu koje je započelo baš pod Cerom, nastavilo se na ovoj veličanstvenoj planini, a sada već uveliko ima status, iskrenog drugarstva. Pričaću vam o cerskom vuku, Stevanu.
Upoznali smo se, kako to obično biva u 21. veku, preko interneta, diskutujući o mineralima koji se mogu naći na Ceru. Reč po reč, korak po korak, relativno brzo smo se sreli u Lipolistu, prelepom selu u Pocerini. Već tog jutra kada sam dolazio u ovo bogato mačvansko selo od hiljadu lipa, imao sam osećaj da je to jedan od onih dana koji krije magične trenutke u kojim se dešavaju posebne stvari.
Osećaj me nije prevario. Upoznao sam čoveka od koga sam mnogo naučio i od koga i dan danas učim. Čoveka koji me je svojim stavom, ponašanjem i delanjem podstakao da razmišljam iz potpuno druge perspektive.
Lagano, nenametljivo, Stevan me je vratio u svet davno zaboravljenih vrednosti, odnosa čoveka i prirode, ali i borbe čoveka, pravog domaćina i seljaka protiv “novih trendova”. Znate, Stevan je čovek koji za razliku od stotina hiljada ljudi, ostao u svom selu, tamo gde su mu živeli i roditelji i dedovi, i nije samo ostao, nego je napravio priču kakva se retko viđa. Sa svojom porodicom, svojim rukama, napravio je prelep rasadnik ruža, fantastičan vinograd, voćnjak i povrtnjak sa autohtonim vrstama i još mogo toga.
Moram da spomenem da se moj drug, vuk, bavi i “gljivarenjem”. On je za mene živa enciklopedija gljiva. Od više stotina (ako ne i hiljada vrsta) gljiva na Ceru, Stevan poznaje većinu. Zna koje su jestive, koje nisu, kao i koje su otrovne a koje lekovite. Sem latinskih naziva tačno zna koje su zaštićene a koje možemo slobodno da beremo poštujući mir i život ove veličinastvene planine . Lepo kažem – čovek enciklopedija.
Pričao bih vam i o njegovoj ljubavi prema pticama, kojih na Ceru takođe ima u velikom broju, ali eto ne znam da prenesem, još uvek. Nisam dostigao taj nivo posvećenosti i uživanja a ujedno i učenja u prirodi, o prirodi i od prirode.
Pored navedenog, Stevan ima mnogo interesovanja, kakva imaju ljudi koji ne samo da stalno uče, već teže neprestanom razvoju svesti o biću uopšte.
Priču o fantastičnom nalazu akvamarina sa Cera, možete pogledati na OVOM LINKU!
Uspešan je kolekcionar minerala – to nas je pre svega i spojilo. Neosporni lokal-patirota najviše voli da sakuplja minerale i fosile iz svog kraja. Biću slobodan da kažem da je Stevanova kolekcija jedna od najboljih zbirki koje sam imao prilike uživo da vidim. Kada se uzme u obzir da su to mahom minerali koje je sam pronašao i da je većina sa Cera, slobodno mogu da kažem da ni ozbiljniji muzeji nemaju ni približno tako lepe i vredne komade.
Čovek-vuk je nenametljiv, skroman, odmeren i jasnih stavova. Kao što sam već rekao, neprestano uči i želi da prenese znanje. A prenosi ga diskretno, pitko, svakome ko želi, otvorenog srca i uma. Shvatio sam tokom našeg druženja da posle svakog razgovora imam materijal o kojem ću razmišljati narednih dana. Naši dijalozi mi pomažu da preispitam svoje stavove i saznanja i da ih u skladu sa spoznajom korigujem, menjam i prilagođavam nekim novim shvatanjima koja su uvek bila “tu negde” oko mene, ali su tražila način da se kanališu i integrišu u “moj put”.
Svi mi koji živimo u gradovima smo odavno izgubili kontakt sa prirodom. Do XIX veka samo 3% svetske populacije je živelo u gradovima, a danas je taj procenat preko 50. Pohrlili smo u urbane džungle da dišemo najprljaviji vazduh na svetu, da živimo u kutijama od stanova i grcamo u dugovima. Zaboravili smo prave vrednosti i pobegli od svoje, i prirode uopšte. Ipak, postoje ljudi kao Stevan, koji su sušta suprotnost od toga, i zato su njihove priče dragocene, da ih čujemo i da se preispitamo.
Zašto cerski vuk? Ili kako u polu-šali volimo da kažemo nas dvojica, “poslednji druid sa Cera”? Teško pitanje. Ne mogu sve da stavim u jedan jednostavan odgovor. Prvo zato što je rođen pod Cerom. Onda zato što je ceo život na ovoj planini i što poznaje mesta za koja su i starci po okolnim selima već odavno zaboravili. Desetine, ako ne i stotine hiljada kilometara Cera je u nogama ovog vuka. Bukvalno!
Dalje – zato što je dostigao takav nivo u odnosu sa prirodom da je to jednostavno nama iz grada teško i da pojmimo, a da bismo spoznali moramo da osetimo i doživimo!
Pitate se, ali zašto baš vuk? Pa, vuk, cerski, je i zato što ne samo da poznaje konvencionalnu istoriju Cera koja je svakako veličanstvena, nego zna i hiljade priča koje se ne mogu naći u literaturi nego se prenose sa kolena na koleno, a koje su meni dodatno usadile ljubav prema ovoj planini. Priče iz svakog krajička Pocerine, neke lepe, neke tužne, neke neverovatne a opet istinite, neke toliko smešne i simpatične da od svake može da se snimi film. Vuk je zato što šetajući po Ceru uspostavlja konktakt sa biljkama, životinjama, sa ŽIVOTOM. Zato što poštuje, voli i zaslužuje da sa Cerom bude na „ti“.
I najzad, zato što vuk čuva i brani (sve) svoje! Beskompromisno!
Po vokaciji umetnik i IT stručnjak. U duši prirodnjak, avanturista i GemHunter. Posvećen porodici, prijateljima i prirodi. Ponosni osnivač GemHunters.rs
