Cerovanje (definicija) – posebno stanje tela, duha i uma koje izaziva pojačano lučenje hormona sreće, a koje se ne može naučno objasniti, bar ne u specifikumu u kojem se javlja kod nas Lazića.
Cer – knez, kralj, car terena! Planina koja nas je naučila mnogo čemu.
Iako sam sa roditeljima u detinjstvu posetila i doživela mnoge planine Srbije, na Cer sam prvi put otišla u četrdesetim, već zrela – kao ja, mama i supruga. Dok je Jovan bio mali, David je išao na terene sam. Kada voliš, pamtiš sve što voljeno biće doživljava, iskušava i priča. Mnogo briga nas je morilo tih godina, onih životnih, teških, ali nismo se dali. Dok smo Joca i ja pravili mafine u 5 ujutru zbog zubića, ekcema i nesanice, David je bio naš ambasador i gradio GemHunters priču. Odlazio je na teren, često na Cer, i tako smo rasli, postajali jači i spremali se za prve zajedničke odlaske.
Davidova i moja priča nije obična. Posebna je i neverovatna. Bar za nas! Neću otkrivati detalje, to ću ostaviti za neki drugi put, samo ću reći da kada smo se prvi put ugledali – strašno smo nervirali jedno drugo! Sada kada razmislim, možda i nije slučajno što je mladunče upravo tako reagovalo na prvi odlazak na Cer – nervirao ga je. U našem slučaju, takve su te prave ljubavi – nerviraju nas na samom početku.
Ja (nikada ne počinji rečenicu sa „Ja“, glasovi smejulenja, hihihi) lično ću zauvek pamtiti Davidove oči kada se vrati sa Cera. Mir, spokoj, zahvalnost. Pronađeni akvamarini? Nekada jedan, tri, ponekad puna vrećica, ili pak jedno veliko ništa! Pogled uvek isti, gore opisan.
Na osnovu tog, vrlo bliskog i voljenog uzorka, zaključila sam sledeće: na Ceru se uči!
Mala digresija. Svi mi Lazići smo, da to nekako pitomo kažem, vrlo energični i ostrašćeni po prirodi i poprilično ekstrovertni. Kod nas se emocije, ma kakve bile, pokazuju intenzivno, u trenutku. Prođu eventualno kroz neki osnovni filter, ali bivaju puštene u svet u svom sirovom, ljudskom obliku. Tako naši dani, i obični i neobični, bivaju vrlo dinamični. Na smiraju dana uvek se setimo da na počinak ne odlazimo ljuti, ako je to bio slučaj. Onda padne grljenje, ljubljenje, obećanje da nećemo zapadati u iste zamke. Neke lekcije brzo naučimo, ali za neke nam je potrebno malo više vremena.
Prvi put smo otišli na Cer u paketu 27. marta 2021. godine. Petosekundna impresija, kako kažu najvažnija – bajka, Vilerov goblen! Starije generacije će se setiti tih nestvarnih prikaza prirode koji su toliko savršeni da su patetični. Cer je sve, samo nije patetičan. Ta razuđena planina nema visine, ali ima toplinu koja osvaja na prvi pogled. Neverovatan osećaj. Kao kada si u svom domu, a utihnu obaveze, poslovi i svi kanali komunikacije, a ti malo odmaraš, a malo radiš nešto jako važno. Čarobno mesto na kojem osećaš… milinu. A onda neki potpuno neočekivani nalet snage! Uzmemo li u obzir istoriju ovog kraja, možemo da zaključimo da to svakako nije slučajnost.
Joca je pri prvoj poseti bio u nekom kovitlacu emocija koje su tražile put. Jednostavno, takva je bila ta razvojna faza. Pošto smo se smestili na livadu koja te tera da ćutiš i utoneš u misli, počelo je sve suprotno od toga. Besciljno trčanje, udaranje čekićem bez ikakvog plana i povoda, ljutnja, gunđanje sa sve onim dobro poznatim: „Kako je tata pronašao?! Ovde nema ništa! Gde su? I šta sada? Moramo da pešačimo i dalje?“
I tako neko vreme, slike prirode koje znače i zrače mir, a mira nema. U celom tom neartikulisanom pohodu, nasumično trčeći i udarajući čekićem, pronašao je džep sa akvamarinima! Slučaj je toliko redak da se jedino i samo može pripisati dečjim moćima i roditeljskim molitvama.
Tokom sledećeg odlaska na Cer, Joca i ja smo imali priliku da upoznamo našeg omiljenog lokalnog vodiča, Cerskog vuka i sjajnog čoveka i domaćina – Stevana. Kada smo ga prvi put videli, osećali smo se kao da se poznajemo dugi niz godina iz Davidovih priča. Obilazak i šetnja po Ceru sa Stevanom je kao celodnevni kurs o prirodi, njenim blagodetima i zakonima, začinjen ukusom vrhunskog domaćeg konjaka koji Stevan pravi, sigurna sam, nekom magijom. Po prirodi skroman, domaćin i vrlo mudar čovek, Stevan se zauvek upisao u naša srca pre svega kao prijatelj i hrabar čovek koji je ostao na svojoj zemlji, nastavio porodični posao i unapredio ga. Pravi srpski domaćin, onakav kakvih je danas jako malo.
Kako se Jocin gore opisan razvojni period još uvek nije završio, doduše intenzitet je oslabio, i ta poseta bila je pomalo šašava, ali Stevanu nije smetalo, svi smo uživali. Do sledećeg odlaska na Cer, Joca je sazreo. Neposredno pre planiranog putovanja nam je rekao: „Moram da se izvinim Stevanu. Kada sam ga upoznao, ponašao sam se detinjasto.“
Čemu nas je Cer naučio?
Strpljenju! Potraga za berilima u svakom trenutku iskušava naše karaktere i uči nas velikim istinama koje nam nisu „zapale“ u genetskim kodovima. Sati, metri, ma kilometri pognutih glava i pažljivog gledanja potrebni su da se ugleda plavo, šestougaono savršenstvo.
I dok smo na Rudniku navikli da samo pustimo pogled i sledimo sjaj, Cer nam svaki put oteža, terajući nas da pomerimo granice. Da pešačimo više, gledamo bolje i mislimo jasnije uprkos rezultatima.
Ponekad nam je potrebno baš to – i Stevan!
Foto priča sa poslednjeg odlaska na Cer:
Nataša, AKA Chupa, večni optimista i borac za pravdu. Obožava kada kuća miriše na kolače. Bavi se marketingom i PR-om. Uživa u porodičnom životu i iskreno veruje da će ljubav pobediti sve!
