Proteklih meseci sam hiljade, ma milione reči prevalila, što kroz um, što preko jezika, papira i tastature, ali tako malo, gotovo ništa, za svoju dušu, osim sa mojima – razume se. I to mi jako nedostaje.
U poslednje vreme često se setim jednog razgovora sa Majom Rajović na Kozjem brdu dok muškarci besomučno udaraju u stene, očekujući nagradu, a Joca nezabrinuto pliva u blatu i, u kratkim pauzama, pronađe ahat koji svojom lepotom oduva stariju ekipu i učini je malo ljubomornom.
Elem, tada smo nas dve, uživajući u trenutku, pričale kako se vreme ubrzalo – i to zaista jeste tako! Non-stop smo u pokretu, svakodnevno sa nekom obavezom koja kljuca u mozak, a koju neću stići da završim tog dana i koja će me sutra, već od buđenja, proganjati. Kada koncentracija takvih misli postane toksična i remeti mi balans, pomislim na Taru! Tada se prišunjam Davidu i tiho kažem: „Moramo na Taru.“ A on, takav kakav jeste, moj i u suštini ista duša, jednostavno odgovori: „Moramo.“
I onda bude Tara! U početku smo išli jednom godišnje, ali kako se vreme i dalje „ubrzavalo“, odlazimo dva puta, uz tendenciju da pojačamo ritam!
A ona – Tara, tako je divna! Nenametljiva, postojana, srdačna, ali u delovima nepristupačna, razuđena, a opet sa veličanstvenim vrhovima; pitoma, mila, ali kada treba neverovatno silovita, čak i ljuta! I najvažnije… Ne da se!
David je godinama istraživao i dalje aktivno istražuje lokalitete u Srbiji. Tokom svojih istraživanja posvetio se i ovom delu zapadne Srbije. Do stručne literature nije teško doći u današnje vreme, ali ono što pravi razliku i garantuje dobar „gem hunt“ dan jesu iskustvo i znanje lokalnog stanovništva i „braće“ saboraca istraživača.
Međutim, kada je Tara u pitanju, lokalni empirijski podaci su oskudni. Postoje razni dokumenti o fosilima na Zaovinskom jezeru. Ipak, preciznosti nema. Pokušali smo da dođemo do podataka od nekih lovaca iz kraja, međutim, nismo svi spremni da delimo, nažalost. Kada delimo, bilo da je muka ili radost, postajemo bolji. Konstataciju iznosim sa namerom da oni koji nisu spremni da dele možda ipak sagledaju stvari iz drugačijeg ugla i potrude se da postanu otvoreniji. Ako uspeju, sigurna sam da će se isplatiti.
Čika Zoran, o kojem sam pisala i kojeg toliko volimo, pokušao je da nam pomogne. Raspitivao se, informisao, tragao, ali i dalje svi zajedno nismo došli do većih saznanja i tačnog lokaliteta. Ponoviću se – čika Zoran je čista ljubav. Dok neki poznanici koje duže znamo nisu bili spremni da „pomognu“, čika Zoran, koji nas tada nije ni poznavao – jeste.
Tako je nekoliko naših pohoda i lutanja Tarom rezultiralo, pre svega, trenucima mira, spokoja, porodičnog blagostanja i osećajem opuštenosti, a ni traga, ni glasa, ni uzorka fosila!
A tražili smo, nije da nismo. Trudili smo se i na kraju bili spremni da prihvatimo činjenicu da fosili negde mirno spavaju i da ne žele da ih vidimo.
Osvešćeni i prihvatajući dato, uživali smo u prelepim vidikovcima, tirkiznoj boji Zaovinskog jezera, pogledu na jezero Spajić uz čašu vina i domaći sok od maline.
A onda, potpuno neočekivano, jednog dana smo krenuli u šetnju bez plana i cilja. To je onaj trenutak kada osećate apsolutnu povezanost sa prirodom kao jedinim staništem i kada se koraci ne broje, nego udovi, srce i duša vode nekim putevima koje razum nikada ne bi izabrao. Baš tada, lutajući, pronašli smo ih!
Prvo što smo ugledali bila je izložba kakvu samo priroda može da postavi. Impresivna slika panjeva i korenja na glineno-šljunkovitom tlu. Ma koliko nas sve fascinirao prizor koji smo ugledali, čini mi se da sam bila pod najjačim utiskom. Predeo me je podsećao na neku preživljenu muku, mudrost koja dolazi posle iste i na činjenicu da dihotomija caruje u prirodi i da je to, pre svega, sklad kojem težimo.
Ma gde da se pogled pružao, sve je bilo zeleno i tirkizno. A tu, pod nogama i pred očima – glina, kamen i beživotno drvo. Kad odjednom – fosili! Ne jedan, nego stotine savršenih fosila!
Kakvu smo sreću tada osetili! Iskonsku! Verovali smo uvek, ali joj se nismo nadali tu i tada.
U svemu zatečenom pronašli smo prostor za bazu i krenuli – svi, a ipak svako za sebe. Mladunče, inače vodozemac, odmah je umočilo svoja ogromna stopala (tada već broj 39) i počelo vodeno-kopneno istraživanje i sakupljanje. David je, naravno, krenuo ka najnepristupačnijem delu obale (da me nervira), a ja sam, motreći na mladunče, odlučila da gledam baš tu gde sam se zatekla. Istraživanje i ulov bili su plodonosni u svakom smislu. Malo smo razgovarali međusobno – svako je našao neki svoj fosilni kutak i iskoristio trenutak da se poveže sa sobom i sa prirodom.
I to je to – trenutak. Ono što vredi i što je smisao. Iskoristili smo moć prirode i ljubav. Usporili smo vreme.
Pred zalazak sunca, krenuli smo ka kolima. Srećni. Bezbrižni. Ponovo povezani. Zajedno.
U poslednjih par meseci veoma često razmišljam koja je to sila koja nas i za milimetar udalji jedne od drugih i od prirode. Naš mali svet je takav kakav jeste, nesavršen, ali prkosno lep. Mi ga čuvamo. Svakog trena. Borimo se za nas. Ipak, otkako se to prokleto vreme „ubrzalo“ i namnožilo hiljadu „moram“ i „neću stići“, udaljili smo se od ljudi, naših ljudi, koji nam silno nedostaju.
Tako je nastao tarski zavet.
Odlučili smo da, gde god koračamo, šetamo i tražimo, odvojimo vreme da se sretnemo sa svima koji se tako osećaju. Zato apelujemo – hajde da imamo vremena i da pokušamo da protok istog bar malo usporimo. Uostalom, to je samo jedno usisavanje manje, jedna mašina veša koju ćemo pokrenuti dan kasnije, to je par sati bez interneta. To je tako malo, a možemo da dobijemo mnogo! Saosećanje, lepotu, radost, ideje – sve!
Javićemo se ili nam se javite. Srešćemo se. Zagrlićemo se. Jednostavno je.
P.S. Kao i obično, autorka teksta je plakala dok je pisala. Ovo je njen mali plezir – najzad je tipkala za svoju dušu!
Hey, super cool ljudska bića, živi i veseli bili! I ne zaboravite… Zajedno!
Nataša, AKA Chupa, večni optimista i borac za pravdu. Obožava kada kuća miriše na kolače. Bavi se marketingom i PR-om. Uživa u porodičnom životu i iskreno veruje da će ljubav pobediti sve!
