Posebni su ti noćni usponi, kada se penjete na vrh planine da biste tamo dočekali svitanje, dok iznad vas treperi zvezdano nebo. Svako ko jednom doživi taj prizor uvek se ponovo odlučuje na noćno planinarenje, sa željom da nanovo prisustvuje veličanstvenom trenutku rađanja novog dana na, recimo, 2169 metara nadmorske visine, na kojoj se nalazi Midžor, najviši vrh Stare planine.
Bio je to moj drugi noćni uspon. Izuzetno sam mu se radovala s obzirom na to da je prvi – svitanje na Rtnju – prevazišao po lepoti, neobičnosti i radosti koju sam osetila sva moja očekivanja. Međutim, ovoga puta od starta je krenulo naopako. Žurila sam da završim poslovne obaveze koje su, naravno, navalile udvostručenom snagom. Na putu do zbornog mesta odakle smo kretali na Staru planinu, u roku od pola sata idealan avgustovski dan pretvorio se u pravu kataklizmu, tako da sam potpuno mokra ušla u autobus. Ali u narednih pola sata, to jest, čim sam se osušila, dozvah se svesti i reših da uživam u putovanju i novom susretu s jednom od mojih najdražih planina. Na kraju, ne može da pada celu noć, moraće da stane u jednom trenutku. Ali, kiša nikako da se dozove pameti. Kako smo se udaljavali od Beograda padala je sve jače i jače. I baš kada smo svi već počeli da sumnjamo u uspeh našeg poduhvata, na samom ulasku na područje Stare planine ona je odjednom stala.
Pročitajte i tekstove “Sve bore Stare planine” i “Toplodolski vodopadi”.
Na Babinom zubu dočekao nas je svež i čist vazduh, miris borova, oblaci su bežali pred najezdom zvezda, ali i pred silinom – vetra. Toliko je duvalo da je za svaki korak trebalo uložiti napor kao za pet običnih, ali meni je najteže od svega padalo što ne mogu da pričam, odnosno, mogla sam da pričam ali džabe kada me niko nije mogao čuti.
Staza od Babinog zuba do Midžora nije teška, uspon je postepen i nema nezgodnih ili eksponiranih deonica pa lako može da se savlada i u noćnim uslovima, a uz svetlost čeonih lampi vrlo dobro vidite kuda gazite. Sam pogled na osvetljenu kolonu koja vijuga uz planinsku stazu na putu ka vrhu ispuni vas ponosom što ste deo takve priče. A znate da najbolje tek dolazi…
Dok koračate, na raspolaganju su vam dva pogleda: prvi na svoja stopala o kojima morate dobro voditi računa gde stupaju i onaj drugi, uvis, ka sjajnom nebu prepunom zvezda. Kad gledate uvis, zastanite, jer toliko će vas očarati zvezdana maglina koja obuzme ceo nebeski svod da stopala više nećete osećati, pa se može dogoditi da se negde sapletete, može biti i o sopstvene noge.
Skoro neprimetno stižemo do vrha. Prednost noćnih uspona je u tome što vas ne dekoncentrišu raskošni vidici, temperatura je idealna za pešačenje (posebno ako je avgust mesec kao u našem slučaju), a i što rekoh – manje se priča. Kako smo se približavali vrhu vetar je bio sve jači, ali nam je istovremeno ulivao i nadu da gore neće biti magle, te da ćemo moći da uživamo u izlasku sunca. Na samom vrhu duvalo je nemilice, da ne kažem orkanski, a zaklona nije bilo jer je ceo taj deo Stare planine praktično golet. U nedostatku zaklona navukla sam na sebe svu odeću koju sam imala u rancu, umotala se u kumino ćebe koje mi je ona velikodušno ustupila (oni manje optimistični od mene poneli su i vreće, pa ću tako i ja sledeći put), sklupčala se na travi i proklinjala svoju ludost koja me dovela na tu vetrometinu i hladnoću. Ko bi tako nešto očekivao u avgustu, ali planina je krajnje nepredvidivo stvorenje. Da ne pričam da u tom trenutku već više od 24 sata nisam ni trenula, pa nervoza pritiska sa svih strana. No, planina je i lekovito mesto, na kojem se sve naše slabosti brzo ispoljavaju, ali i brzo rešavaju. Ako joj se prepustite i prihvatite je takvu kakva jeste (a moguće da smo Stara i ja tog dana bile isto raspoložene), daće vam najbolje od sebe. I odjednom, kako je planina krenula da se budi i proteže, tako se razbudi i moje raspoloženje, pa zaigrah da se zagrejem i da proverim mogu li odoleti staroplaninskom vetru, koji u dva-tri navrata umalo mi nije oteo telefon iz ruke kada sam krenula da fotografišem.
Magla se penjala iz doline i pretila da nam zakloni ionako skroman vidik, pa smo požurili da upijemo koliko se moglo od tih dragocenih trenutaka. Bilo je to jedno sasvim drugačije iskustvo od onog idiličnog svitanja na Rtnju, ali jednako vredno pa nisam bila razočarana. Susedni vrhovi i planine pojavljivali su se samo na tren, da bi ih zatim opet zaklonila vlažna sumaglica. Tek što bismo se ponadali da će sunce pozlatiti obronke Stare planine i ogrejati nas onako smrznute, ono bi se sakrilo iza oblaka. Kao da je svitalo i smrkavalo se naizmence barem tri puta. Dan se predomišljao! Ali uspeli smo da i u tome uživamo, pa se sa svih strana čuo smeh, koji je povremeno uspevao da nadjača fijukanje vetra.
Od planine treba prihvatiti ono što može da vam pruži u datom momentu kada se na njoj zateknete. Uostalom, možda je to upravo ona mera koju u tom času zaslužujete i koliko vam je potrebno da nešto naučite i spoznate. Planine govore, samo ih treba pažljivo slušati.
Zbog sve jačeg vetra nismo se dugo zadržali na vrhu već smo polako krenuli nazad, istom stazom. Da li istom? Jeste ista, ali obojena. Uspevate da prepoznate tek poneki kamen ili drvo kraj kojih ste noćas prošli, ali sada, u boji, sve je drugačije, sada postoji čitav jedan novi svet – pregibi planinskih strana, drugi vrhovi u daljini, raznobojno cveće, gusta magla u dolini… Sve je drugačije, osim vetra. On se ne smanjuje, čak mi se čini da duva još jače, naročito kad se izađe na čistinu, tako da osim onog ćebeta sva ostala garderoba i dalje je na meni. Jedan jak nalet vetra, nespretan korak i nedovoljan oslonac i ja se nađoh na zemlji. Nije bilo nikakve opasnosti, daleko sam bila od bilo kakve ivice ili provalije, ali sam osećaj da vas nevidljiva sila vuče u jednom pravcu, pri čemu nemate nikakvu kontrolu nad sopstvenim telom, nije baš prijatno iskustvo, ali je svakako važno za nekoga ko se bavi planinarenjem jer će dobro znati kako da se postavi drugi put kada se nađe u sličnoj situaciji.
Podigoh se nekako i nastavih. Nemojte misliti da niko nije hteo da mi priđe i pomogne, ruka pomoći za planinare je jedna od prvih i najvažnijih zapovesti, ali nisu mogli. Naleti vetra su na tom mestu bili toliko jaki da ni oni ispred mene ni oni iza mene nisu mogli ni koraka da naprave. Iskobeljah se sa osmehom iz ove oluje i osnažena mišlju da iako nevelika rastom ipak uspeh da se izborim sa uskovitlanim vazduhom, nastavih put ka “Plaži”, platou ispod Babinog zuba gde nas čekaju odmor i opuštanje. I zavetrina! Svako malo vadim foto-aparat da zabeležim gotovo nestvarne trenutke igre svetlosti i senke, magle i sunca, oblaka i vedrog neba. Bilo mi je potpuno jasno zašto na ovoj goleti opstaje samo divizma, jakog korena i čvrste stabljike.
Hvala ti, Midžore! Ovaj natpis, otisnut kamenom na steni, upravo je ono najvažnije što ponesoh sa ovog putovanja – zahvalnost. Jutro je moje omiljeno doba dana, predvorje svih mogućnosti, a ovo dočekano na Staroj planini bilo je čudesno i vredelo je svakog koraka.
Posle kratkog predaha na “Plaži” rešismo da se popnemo i do Babinog zuba, kad nas je već prizivao onako s visine. Kratak ali oštar uspon i stižemo među stene sa kojih se pruža širok pogled na Staru i sve njene prevoje, pregibe i vrhove. Posmatramo je s poštovanjem i željom da joj se nekom prilikom posvetimo u potpunosti i zamolimo je da nas blagonaklono provede kroz sva svoja skrovita mesta o kojima smo slušali, a čiju čudnovatu lepotu jedva da možemo i naslutiti. Svakog puta kada joj dođem u pohod obiđem novi deo, nanovo se uveravajući koliko je prostrana i bogata, raznolika, savršena. Priča o njoj nikada ne može biti ispričana do kraja, jer u stvari i ne želite da se završi. Jedna planina sa hiljadu boja, raspoloženja, haljina. Koliko god puta da dođem pruži mi drugačije iskustvo i zato nemam šta drugo nego da joj se duboko poklonim i kažem: Hvala ti, Stara! I da uvek čeznem za novim susretom.
Samo da je niko ne dira, da je niko ne povredi, da ostane zauvek takva kakva jeste, divlja i lepa, u svim svojim bojama, sa svim svojim borama.
Branka je profesorka književnosti i prilično stroga lektorka, u realnom svetu. U onom drugom, samo njenom, luta po planinama, skuplja lekovito bilje, upija zvuke i mirise prirode i onda o tome napiše poneki red, ne bi li i drugi poželeli da zakorače u taj svet čuda.
