Pri čitanju tekstova sa bloga, stiče se utisak da je svaki gem hunt uspešan, uprkos nekim manje prijatnim situacijama o kojima je bilo reči. Tako samo deluje, čak i meni koji sam doživeo i pisao o tome. Ipak, u prirodi postoje suprotnosti te isto važi i za naš hobi. Danas ćemo pričati o situaciji kada je lov na minerale zapravo bio “lov u magli”. Tada sam se kući vratio sa minimalnim ulovom, i to ne onim koji je bio u planu.
Bio je početak aprila, pre više godina, i bio je izrazito hladan. Jovan je još bio beba. Ostao je sa mamom u toplom domu vežbajući da izgovori: “rodohrozit”.
S obzirom da sam jedva dočekao da se zima zvanično završi i da krenem u novu sezonu avantura, nisam više imao strpljenja i prelomio sam – idem pa makar padale cigle. Sa ove vremenske distance, i dalje mi ceo predeo gde sam bio, i uzaludna potraga za tačnim lokalitetom, deluje mističan, pomalo mračan, ali super-interesantan. Toliko interesantan da ću uskoro ići ponovo, sa novim informacijama i još jačim motivom.
Moji saborci, još uvek usporeni od zime, i do guše u “čarima” svakodnevice, nisu mogli da mi se pridruže u ovoj avanturi pa sam i u tom smislu bio “hendikepiran”. Ovo je deo u kome moram ponovo da spomenem jedno od osnovnih načela lova, ako nije krajnja nužda, ne idite sami!
Kako bilo, teren na koji je trebalo da idem je u jednom radu označen kao “Cvetin vrh”. Pobrojani minerali koji se tu mogu pronaći: kalcedon, jaspis, opal. Pošto je relativno blizu još jednom dobrom lokalitetu sa istim sastavom, Bobliji, smatrao sam da sam dobro istražio.
Tada još uvek nedovoljno izverziran kako da dođem do određenih detalja u vezi sa lokalitetom, istraživao sam pomalo površno, ali sam došao nekako do približne tačke. Ili sam bar tada tako mislio. Došlo je vreme za pokret.
Da bih imao koliko toliko osiguran dan, za podizanje morala prvo sam otišao na proveren teren, Bobliju, u blizini Gornjeg Milanovca. Na brzinu sam pokupio uzorke opala, jaspisa i kalcedona za obradu i nastavio ka “Cvetinom vrhu”. Kako sam se približavao tački interesovanja, tako se ceo krajolik menjao. Od gustih živopisnih šuma oko Gornjeg Milanovca, prvo se predamnom ukazao pejzaž išaran osušenim stablima. Delovalo je kao da je preživeo ozbiljan požar. Sledeći deo puta, kao da sam prilazio nekom pustinjskom predelu. Tada shvatih da sam uveliko ušao u prostor nekadašnjeg giganta, Magnohromovih rudnika.
Magnohrom je privredno društvo čiji su objekti izgrađeni omladinskom radnom akcijom, sa sedištem u Kraljevu. Preduzeće je osnovano 14.7.1948. godine. Imalo je veoma širok spektar delatnosti. Široj javnosti u Srbiji je poznato po proizvodnji termo peći i bojlera. Magnohrom je poznat u svetskim razmerama po proizvodnji vatrostalnih materijala: sintermagnezita, vatrostalnih masa i vatrostalnih opeka.
Ovde sam već od prilike znao šta me čeka, i da od navedenih minerala teško da ću išta videti. Parkirao sam se, i krenuo da pešačim unaokolo. Hladan dan, sa nekom vrstom izmaglice svuda unaokolo, odavao je zaista mističan utisak. Ali, priznajem, prijalo mi je. Okruženje kao posle nuklearke. Tišina, magla, nigde žive duše, ni prijatelja, ni neprijatelja.
Šetajući i već razmšljajući kako je možda najbolje da krenem ka Beogradu, kroz izmaglicu spazih jalovište. Potrčao sam i krenuo da prebiram. Nisam se ni ovde proslavio, ali sam pokupio nekoliko simpatičnih magnezita i tuce interesantnih uzoraka koje mi je naknadno determinisao profesor sa Rudarsko-geološkog fakulteta. Neki od njih su u galeriji na kraju teksta, sa opisom.
Bila je ovo samo jedna od situacija gde sam, pun elana, krenuo na teren očekujući nova otkrića, ali se ona nisu dogodila. Zapravo, nisu ona koja sam očekivao. Ali, čak i da nisam otišao na “backup” teren pre Magnohroma, pa i da nisam pronašao jalovište i neke druge uzorke na ovom drugom terenu, da li bih zaista krenuo kući bez ičega?! Ne bih! Iskoristio sam lepo ovaj prohladni aprilski dan, u prirodi (koliko god ona ovde bila čudna). Bio sam u pokretu, video sam nešto novo, što je predmet mojih interesovanja. Na kraju, naučio sam – ponekada je “promašaj” sasvim normalna stvar.
Vratio sam se kući bogatiji i taman na vreme da se pridružim govornim vežbama najmlađeg člana GemHuntersa.
Po vokaciji umetnik i IT stručnjak. U duši prirodnjak, avanturista i GemHunter. Posvećen porodici, prijateljima i prirodi. Ponosni osnivač GemHunters.rs
