– Ne zove se ovo džabe Prokletije! – kaže naš vozač Dragan, koji je već pomalo i sam zaražen avanturističkim duhom. Postoji neka tajna veza između njegovog crvenog kombija i najboljih planinarskih poduhvata, to jest, čim vidim da ćemo putovati sa njim, znam da nas očekuje prava pustolovina.
– Stvarno ne znam šta mi je ovo trebalo! – mislim se ja, a kladim se i ostatak ekipe. Kombi se ljulja po nepostojećem putu, koji više liči na reku, noćno nebo svako malo osvetle munje, a planinom se razležu potmuli tutnji gromova, svaki naredni duži od prethodnog. Stigli smo na Mokru goru u pravo veštičje doba, negde između jedan i dva iza ponoći, nije delovalo kao da smo dobrodošli.
Ali motivacija je jaka, ovo je bila kumina rođendanska želja, da dočekamo zoru na samom severu Kosova i Metohije, a za kumu sve – u vatru, u vodu, preko 2.000 metara dok vetar duva kao pomahnitao, munje cepaju, bar četiri sata nas dele od svitanja,… ali makar je kiša prestala. Uporno tvrdim da u nama ima nekog zduhaćkog nasleđa, stalno nas kiša mimoilazi ili se pred nama zaustavlja, ne znam šta bi drugo moglo biti…
Pod punom opremom, jer kakvo je vreme ne zna se šta nam sve može zatrebati, krećemo se lagano kroz noć. Uminuše i gromovi, ostade nam u pratnji još samo vetar. Osvetljena kolona lagano se kreće uskim stazama. Željna sam da vidim kakve su lepote oko mene, pa pokušavam da prozrem pogledom kroz mrak, ali vidim samo obrise, drveća, stena, osećam miris cveća i trava, sada utoliko opojniji od kiše. Noću biljke drugačije mirišu, kao da im se pomešaju tragovi, drugačije i krošnje šapuću, a kamenje progovara pokazujući put.
Mesec se odjednom probija kroz oblake, eto nama nagrade. Parče čistog zvezdanog neba ukazuje se nad našim glavama. Gasimo lampe da bismo na trenutak osetili kako izgleda biti deo večnosti. Inače se često izlažem opasnosti da mi se ukoči vrat gledajući u zvezde, ali na planini sam im bliže, mnogo bliže, i osećaj je drugačiji, poseban, kao da vas golicaju svojim nevidljivim svetlosnim nitima, pa postanete svesni da je naš život samo jedan blesak. Nastavljamo put, u kolini, jedan po jedan.
– … I na šta tebe to podseća, kad idete tako u koloni, jedno po jedno, rančevi na leđima, štapovi u rukama – pritisla me pre par meseci pitanjima “vidovita” komšinica, rešena da razotkrije karmički uzrok moje opsesije za planinarskim avanturama.
Ćutim mudro, mada nameće se i meni neka sličnost…
– Rat, svi ste bili zajedno u nekim bitkama, i sada ponavljate taj krug na ovaj način, tražite se – prepadoh se momentalno svoje karme, iovako sam ceo život prepadnuta sopstvenim imenom, Branka, stalno u nekoj odbrani, a i rimuje se – bolničarka, partizanka, planinarka… Kad se predstavim imenom i prezimenom kao da ošamarim čoveka, od 12 glasova skoro polovina praskavi suglasnici, strašno!
Jeste se meni malo poremetio osećaj za realnost od silnog čitanja i skitanja, ali baš u ovu karmičku priču da poverujem, nema šanse… mada… odbacujem sliku brzinom munje.
Nastavljam da se, nekim čudom, bez ikakvih teškoća krećem po jedva vidljivoj mokroj kamenitoj podlozi. Moja stopala kao da se lepe za kamen, za travu, ruka uvek ima siguran oslonac na steni, a drvo me granama prigrli baš na nizbrdici. Kad je tako, znam da me je planina prihvatila. I ja joj se prepustim.
Brže nego što smo očekivali stižemo do vrha Beleg, na kome smo planirali da dočekamo svitanje. Kiša rominja, pramenovi magle se vijaju po vrhovima i sve preti da ćemo ostati bez uživanja u kolosalnom izlasku sunca. Hladno je, veoma hladno, iako je tek kraj septembra, skakućemo i cvokoćemo, ali opet nekako srećni što smo tu gde jesmo.
I već kada smo mislili da odustanemo od sunca, ono je rešilo da ne odustane od nas. Pred našim očima, na vrhu zvanom Pogled, ukazuje se najneobičnija i jedna od najlepših duga koje su moje oči ikada videle. Skoro je vertikalna, iz jednog oblaka spušta se pravo na zemlju, drugim krajem dodirujući krovove sela u dolini. Radost je mala reč, pre bih rekla da je ushićenje ono što obuzme čoveka u ovakvom momentu, pred ovim darom sa neba. A iznad svega i uvek – zahvalnost!
Sve posle toga bilo je bajka, kao da smo stvarno prošli sa one strane duge. Crvena šuma lekovite jarebike, žbunastog drveta prelepih jarkocrvenih bobica, stisla se uz krupne gorostasne četinare, koji upiru svoje vrhove prema belo-plavim gustim oblacima od kojih mi se pričinjavaju još više planine u daljini. Prelepi plavi cvetovi otodovke sijaju okupani kišom, a pored njih je i poneka borovnica, koja je ostala baš da sačeka ove putnike iz noći. Bilo je to najmirisnije jutro koje se može zamisliti, a ta sreća koja vas obuzme kada se spojite sa prirodom, kada osetite da joj pripadate, čista je poput dečje, nevina, sveprožimajuća i ništa drugo ne želite nego samo da potraje, da traje, i da imate sa kime da je delite…
Pa i da je bila neka karma, vala smo je očistili. Oprali kišom, ponekom suzom radosnicom dok smo našoj Nadi želeli srećan rođendan, na svetoj srpskoj zemlji, na samom severu Kosova i Metohije.
Nema straha, jer ljubav proteruje svaki strah, oni ne mogu na istom mestu postojati.
Krenete li ovim putem, nezaobilazne su posete manastiru Crna reka i Novom Pazaru.
Manastir je smešten u steni, tačnije pećini, prelepo uređen za vernike i posetioce i pruža jedno nezaboravno iskustvo. I ovoga puta pokazalo se da u blizini svetih mesta raste najukusnije voće. Nadomak same crkve otkrismo dren čije su se grane savijale od sitnih tamnocrvenih plodova, slatkih i mekih drenjina, zrelih taman kako treba. Iz Novog Pazara vratih se sa punom kesom rahatluka, a kako bih drugačije.
Za ovo putovanje, kao i mnoge druge nestvarne avanture, zahvalnost dugujemo našim drugarima Aci i Petru iz PD “Orfej” iz Zemuna.
A sledeći put idemo na neku lakšu stazu, obećavam, na kojoj može cela porodica da uživa, idu lepi dani, priroda i planine nas zovu : -)
Branka je profesorka književnosti i prilično stroga lektorka, u realnom svetu. U onom drugom, samo njenom, luta po planinama, skuplja lekovito bilje, upija zvuke i mirise prirode i onda o tome napiše poneki red, ne bi li i drugi poželeli da zakorače u taj svet čuda.
